Još toga otkrivam ovih dana

Pa i nije dan kao i svaki drugi

24 June 2009

Pitam se u kom trenutku počinjemo da zameramo odraslom ono što smo mu opraštali kao detetu.
U kom trenutku prestajemo da ga razumemo jer je živeo kako je živeo, jer su ga vaspitavali tako kako jesu i jer je prolazio kroz vrtlog nerazumevanja, bahatosti i terora. Maltretiranja. Nasilja.
I kada to detetu treba da prestanemo da opraštamo.
Jer svaki je čovek nečije dete, al neki pobiše (bukvalno) toliku decu u Srbiji. I zagorčaše život nama živima. I još nas bombe zrače, još ubijaju tolike generacije koje se još nisu ni rodile.
A behu sve to nečija deca nekada, ne tako davno.
I kao tačku na ceo tekst stavljam jedan veliki ?, što da ga pišem ranije kad je kod nas sve ustvari jedan običan ? ?

I tako to bi

Juče čitam kod Suske da voli crnu čokoladu, Bambi je sjajna 70%, i naročito sa malinom, sa višnjom ne toliko...
Pa čitam kako se guše nečije životne vatre, kako se žar u očima gasi i kako one dobijaju onu tešku bolju gareži...
Danas shvatim i kako to počinje; jedna osnovna škola, dan kad roditelji i deca mogu da pogledaju kako su ovi drugi uradili prijemne ispite za upis u srednje škole (ne citiram, pišem po sećanju):

Ma neka, nek vidi i matematiku, kad je glupa.
Pa da, vidi samo šta si pisala.
- Nemojte je samo tući, molim Vas.
Ma neću, dovoljno je sama sebi napravila.
Ma kažem ja, ne mogu svi da valjaju. Baba i deda su joj bili seljaci, radili su na njivi, i oni nisu valjali. Pa sam sledeća generacija bila ja, to je valjalo. Pa je sledeća generacija ona, i eto sad ona ne valja.
Pa mora neko da radi i najgore poslove, šta ćemo, ne mogu svi da imaju dobre.
- Sačekajte... smiri se, ne plači, sad ne možeš ni da shvatiš gde si pogrešila kad se tako treseš.
To je to, kažem ja kako svaka druga generacija ne valja.
Ma to ti je, kad je neko...

Više i ne znam, ne čujem; nisam ni primetila kako ni zarad bloga neću da pamtim loše stvari.
A i ne mogu, nekako ne umem to kamenje da svarim.
Nisam nikada ni mogla ni naučila, još od Nikite Mihalkova, pa kroz ovu našu realnost.
Probam da izgladim stvar:
"Ne mojte tako, nikad se ne zna. Nemojte govoriti nešto zbog čega ćete kasnije žaliti."
Al nemam kome da pričam. Kamen! Ili nešto gore.
Povlačim se.
Žalim dete. Valjda će negde biti pravde i za njega. Rano je počela ta njena nepravda zvana život.

Jedino osta taj gorak ukus u ustima.
Pružih ruku za sokićem, bar da se zavaram, pa i ako ne upali... Misliću na sok, bljutav, kalorije, šećer, veštačka boja, ma bilo šta.

Odoh i sad, da više ne pišem, ne znam samo kako će biti onom ko pročita. Mošda i nisam umela da prenesem emociju, al slika je svejedno dovoljno gadna. Ili tužna. Svejedno.

Dan kao i svaki drugi, za mnoge

Danas su se ulagale žalbe na rezultate prijemnog ispita za upis u srednje škole.
Proći će i današnji dan, i već sledeće sedmice mnogi se i neće sećati po čemu su bila bitna i pamtila se poslednja 3 dana u životima čitave jedne generacije i njihovih roditelja.

Ali ovo je molba onima kojima ovi dani jesu bitni, onima kojima se čini da čitav život zavisi od njih:
Ne mojte grditi svoje dete. Sada mu pomozite da manje pati.
Ne mojte tući svoje dete.
Ne govorite mu da je glupo zato što je imalo tremu.
Ne govorite mu da je nesposobno zato što nije prepisalo. Poštenje se teško uči, u zemlji Srbiji ta se biljka više ne uzgaja.
Ne govorite mu da ono ne vredi ni malo.
Ne govorite mu da je propalica.
Ne govorite mu da je budala.
Ne pričejte kako je površno, naročito ne nepoznatim ljudima.
Zagrlite ga, to mu nedostaje.
Utešite ga, to očekuje.
Nasmejte mu se, to mu je potrebno.
Recite mu da ćete se izboriti, to mu je jedino ostalo.

Sve ostalo jeste takvo kakvo jeste, i sad je lako pričati grditi tući mrštiti se nipodaštavati kukati objašnjavati coktati pitati"Pa kako BRE?".
Lako je sad govoriti: Znao sam..., Eto vidiš..., A ja kad kažem..., To je to, sad mu je sudbina zapečaćena..., Eeee kad si ovo pogrešio...
Sad je svašta lako pričati, i kroz priču se roditelji olakšaju, il' sebi život učine još crnjim; a deca?!?... Dal je baš svaki njihov osmeh onaj nehajni, dal je baš svaka suza folerska, dal je baš tako kako kažemo...

I šta na kraju više boli, taj zbir lošiji od očekivanog il' onaj osećaj da vas ne vole zbog toga što jeste već zbog toga što ste ispunili očekivanja?!
A kao roditelj se pitam, gde su to zapela naša očekivanja, u kom su se to tunelu izgubila?
Jer bol je jedno- svi bi smo mi uspešnu decu, da rade šta vole u životu, da mogu što mi mogli nismo. Al gde je ona bezuslovna ljubav, gde je topla podrška kad im je najpotrebnija?

I šta na kraju više boli, taj zbir lošiji od očekivanog il' onaj osećaj da vas ne vole zbog toga što jeste već zbog toga što ste ispunili očekivanja?!
Na kraju krajeva i čija očekivanja?
Molim vas, odvedite dete na sladoled, nasmejte mu se samo onako, baš zato što na kraju kad ga pogledate, to jeste, još uvek, samo DETE!

Lutke od papira

23 June 2009

Sasvim sam sigurna (naročito posle priče o Sari Kej) da su sve mame iz mog vremena (pokušah u nekoliko navrata da objasnim šta podrazumevam pod tim, pa nikako da sročim to kako treba-odustajem) imale kutije prepune lutkica od papira i njihovih haljinica, cipelica i drugog. Evo o kom je vremenu reč, ko je tada bio mali znaće o čemu pričam: u Politikinom zabavniku je svakog petka na predposlednjem listu izlazila po jedna lutka (od papira) sa odelima, i tu su se smenjivali celi ciklusi likova. Npr. ja sam ludela za porodicama Kremenko i Kamenko, pa sam imala sve likove, od Vilme do "obucite Dina". Koje je to ludilo bilo, svaka lutka je imala poslebnu kovertu, pa sve u kutiju od čizama, i to Tatinih ( imao je najveće stopalo).

Negde se te kutije vuku i sad, sigurna sam, na tavanu il gde bilo drugo.
Samo nikako da dolete do nas, pa sam ja počela da kupujem mom detetu, ženskom, a dovoljno odraslom, knjigice i lutkice, sve da se izreže i obuče. I nakupilo se toga: Saša u šetnji (toga je imalo i kad sam ja bila mala, a sudeći po kvalitetu štampe najverovatnije i pre toga), Bratz, Princeza Natalija (sve od kartona, oči su mi ispale dok sam isekla), i razne druge.

Izdvajam međutim dve vrste koje preporučujem, ako su vam deca u vrtiću, a naročito ako negujete baratanje makazama kod njih.
  • Prva je "Ana", ne znam na žalost ko je izdavač jer sam pre bacanja zaboravila da vidim. Ali sjajna je jer deca ne seku duž ivice odelca, već po crticama, pa i ako pogreše, kad malo porastu opet će moći da poprave "štetu". Ja sam isekla samo lutku, sve ostalo sam prepustila Beti, ili popravila ako baš ona zahteva. Čak se nisam ni setila da ona može da reže sama, ideja "JA ĆU" je potekla od nje.
  • Druga je knjiga prepuna već izrezanih stvari-od sirena ili princeza do njihove odeće, izdavač je IPS, ima ih svuda. Ono zbog čega ih volim nije što vaše dete neće rezati, već što može samo, po šablonu (obavezno ostavite "rupe") da crta nove komade odeće. Da posle boji kako hoće, a onda seče i oblači, i na kraju baci ako nije zadovoljna.
Moja je Cica otišla korak dalje, nacrtala je nove lutke, samo je bila nezadovoljna što ne zna kako da sirene dobiju rep umesto cipelica, pa sam tu u pomoć pritekla ja, umetnik u razvoju, uspešan.
Bar tako Beti kaže, a to je jedino bitno!

Plavo nebo

Kao pred kišu...
Slikano početkom juna, jer sam prizor je bio očaravajući.
Za mene bar :)




Velike kiše stigle su kasnije.

Nišlije

15 June 2009

I kad smo već kod sujeverja da vam ispričam još nešto, pa vi posle recite dal' ću biti opaka Baba.
Kad sam ja bila mala govorila sam da ću prvo roditi sina, a kad stasah za tako nešto počeh da čvrsto verujem u to i da govorim kako će se zvati Dimitrije. Zvučalo mi je gordo, veliko, ponosno, snažno, uspešno, zavodljivo, domaćinski. Zvučalo mi je... dostojno mog sina!
I rodi se prvo devojčica :) Moja ljubav i sreća! Prvo mi je palo na pamet Jelisaveta. Njen Tata se namrštio i to je bio kraj tog imena, dalji izbor je prošao. Sada mi nije žao, baš i ne liči na Jelisavetu.

A onda se rodi dečak, majkina radost. Setih se... "Dimitrije"; nije Tata ni stigao da čuje predlog, umešala se moja Mama, poreklom iz Niša. Kafanu sam upoznala prvo uz njeno pevanje pa uz posete istoj. I drago mi je zbog toga, ko nju čuje kako peva, taj zavoli i pesmu i ceo svet.
Nije joj trebalo mnogo da me ubedi. Niki nije mogao postati Dimitrije ni u najcrnjim snovima, sad kad ga pogledam, ne bi mu ni priličilo :). Ime mi je i dalje predivno, al sta ću kad sam sujeverna, a i gledah tu emisiju sa Isidorom Bjelicom...

Ima tu nečeg

Davno sam gledala neku emisiju u kojoj je gostovala Isidora Bjelica i komentarisala kako je mnogo stvari u životu određeno nekom višom silom, pa nas tako određuje čak i sopstveno ime. Da ga nismo dobili slučajno, već da se u njemu ogleda i naša karakter, naša ličnost.
Onako sujeverna kako jesam, verujem ne samo u tu već i u sve one priče o podzemnim vodama, o kosmičkim silama. Verujem u one poslovice u "pećini"- kad god deci kupujem kokice ja uzimam mali papirić kao moju "poruku dana", kao što se uzimaju kolačići sudbine u kineskim restoranima. Verujem da će mi dan biti onakav kako počne, ako mi pobegne autobus ispred nosa, znam da slabo šta treba i vredi "juriti" tog dana.
Da sam sportista verovatno bih imala nasmirdljivije čarape u timu, ili bi to bila neka manje ubitačna glupost, sreća pa nisam u tim vodama.
Svejedno, primetila sam dosta pre nego što sam počela da pišem svoj blog da u Boru postoje ljudi neviđene kreativnosti, pa i duhovitosti, i duhovnosti, kada je ova umetnost u pitanju. I čitajući njihove blogove svaki put sve više potvrđujem svoje stanovište. I svaki put se pitam, dal' je to od nekih podzemnioh voda? Ili od rudnika, ili patuljaka?

I tako šetajući po njihovim postovima naiđem na Džejn (već je u interesantno), zapravo na Happython, i eto uživala sam dok sam slušala tu divnu muziku. Hvala Džejn na ovom vedrom tonu, ovako vedrog dana. Od svega izdvajam i njen izbor No1, jer mi je izmamio osmeh, onaj vragolasti, blagi, onaj posle koga punim pluća optimizmom, a srce nadahnućem.

Majstori

Nikada ranije nisam krečila, čak je i moje prvo farbanje bilo pre par meseci, kada smo sređivali ogradu u vrtiću. A onda je moj tata odlučio da mi pokaže kako za to i ne treba neka posebna spretnost, pa sam sama okrečila terasu, najviše zbog dece a onda i zbog nas samih.

Ipak, još pre terase odlučih da dodam u dečiju sobu još polica (prvih stotinak je visoko), da deca mogu sama da ih srede (nije Montesori fazon, al ima nečeg i u tome). I tako, kad smo kod boja, odlučim da to mora da bude u nijansama prekrivača na dečijim krevetima. Dakle, zeleno i roze. Odem do obližnje prodavnice i oni me "obaveste" da od tog posla nema ništa: ili auto sprej, varijanta koja me finansijski odmah odbila ili neka boja koja bi smredela i sušila se par dana. Ja sam htela što jeftiniju i prirodniju stvar. :(

I eto opet mog tatice: zašto ne bi smo tonirali kreč i završili posao?!?. Ispalo je lakše nego što sam mislila, jednostavno je i zanimljivo mešati boje.

A onda su se pojavila deca, naravno da bi i oni da mažu. Može, u pitanju je kreč, nema nikakvih problema! A ja stojim i gledam zgranuta: ona šaka godina, 2 godine i još malko, maže kao da sam ga rodila sa valjkom, kao da je samo to radio celo proleće. Čini mi se da ja izgledam baš smotana u poređenju sa njim. A Beti me ostavila bez teksta farbajući detalje. Već sam se spremala da uzmem četku da preskočene delove ja zabašurim, ali ona je provalila da sve mora da se ofarba perfektno pa je tako i uradila posao, prelazeći lepo po nekoliko puta gde treba, po ćoškovima i ivicama.
Nekada treba samo probati, mali ljudi će vas iznenaditi koliko su veliki... i kako niste ni primetili kada se dogodilo to čudesno, zajedničko odrastanje.

Njihova veličanstva

12 June 2009

Trebalo je da velike trogodišnje momke dočekamo u velikom stilu, pa samo odlučili da i doček bude kraljevski :).

Iskreno, kada sam videla šarene, sjajne konfete u obliku malih "balona", oduševila sam se. Ali nije mi se dopala ideja da ih bacamo po aerodromu zbunjenoj deci na glavu. Znala sam da su idealne da se zakače na vrh neke krune, a ovu je bilo najlakše napraviti.

Mi smo koristili: tanjire od kartona (bitajte što veće kad kupujete, moja prvonapravljena kruna završila je na medinoj glavi), stikere, flomastere, bušače, šareni papir (ili kolaž samolepljivi), šarene papiriće za poruke-naši su bili u obliku male strelice. Zatim, balončiće (lepili smo ih "oho" lepkom na vrhove trouglića), lepak u boji ili sa štrasom. Trag koji oni ostavljaju mnogo zavisi od kvaliteta lepka. Tata je morao neke da razmazuje prstima, a dobio je fantastične tragove.

Evo kako je to na kraju izgledalo kod nas:
Deci je pravljenje krune bilo super zanimljivo, mislila sam da će posle prve dve odustati, ali oni su sve četiri pravili sa istim oduševljenjem. Igru je prekinulo "vreme za spavanje".

Bila je ovo carska zabava!

Zečevi napadaju

Izgleda da su kod nas zeke trenutno in.
Ili je to samo jedan meda mangup?!! (zekine uši)

To čudo zvano priroda

11 June 2009









Kako se silno čovek obraduje prirodi... čudo jedno kako je to umirujuća stvar. Ponekad mi se čini da osetim kako se sitni grč u stomaku lagano gubi svaki put kad odem u neku zelenu oazu. Odmah mi napamet pada ona priča o izvoru života-okupaš se i opet si mlad.

Naša zelena oaza je plac blizu Beograda. Reči su suvišne, a nešto i nemam inspiracije. Zeleno me dovoljno opušta.
Vidite kako su deca dobila kućicu samo za njih, nicala je polako ali sigurno, zahvaljujući prolećnim radovima. Vremenom je postajala sve gušća, na slici nije njen konačni oblik.
Meni bi i ovo bilo dovoljno!

Još malo čarobne prirode kod maya*made, i prođe i ovaj divni letnji dan.

Dream a little dream of me

Letnje veče, miris tople kiše u vazduhu, povremeni zagrljaj vetra...
Doris Day
Molim jedan osmeh, zavalite se i uživajte.

Ribica i dinosaurus

10 June 2009

Verovatno su već sva deca videla ove igračkice što rastu u vodi, pa vaš dinosaurus postaje veliko vodeno čudo.
Ja sam igračke kupila pre par godina na sajmu knjiga u Domu sindikata, i stalno sam čekala da deca porastu dovoljno da ih cela stvar zainteresuje. U međuvremenu je to prestalo da bude čudo, videla sam nekoliko sajtova na kojima se priča o hemijskim ogledima za decu i sličnim stvarima. Svuda se pominje supstanca koja u vodi raste itd.

Tako smo i mi odlučili da počnemo da "gajimo" naše ljubimce.
Da ne počinjem priču o tome kako je dečija želja da unesemo živog stvora u stan, a ja dalje od kornjače ne mogu da maknem, sve ostalo je nemoguće gajiti a ne mučiti u dvosobnom stanu.

I ubacili smo ih u vodu, i riba je kasnije iz flaše morala da pređe u teglu, da bi mogla povremeno da se izvuče i pogleda. Uz obavezno "uuuuuuuuuuuuuuuu, kolika 'iba" i "Jeeeeeeeeee, koliki dinosauruuus". I sve tako lepo i slatko.


Al' kad vam đavo ne da mira. Mora Mama da vidi dokle će da rastu, i "...neka ih ljubavi još koji dan", i "Daću ti igračku, samo da još malo poraste", ili "Još samo da vidimo dal' će da preraste teglu". Ovo poslednje me naročito zanimalo.

Odmah da vam kažem, NEĆE.
Bar naše nisu htele (baksuzi).
Riba je pukla na nekoliko mesta, dinosaurus samo na repu. Al porasle su i više nego što poslednja slika prikazuje, sve do vrha. I dalje se nije moglo.
Deca su bila FENOMENALNA, samo su rekla "ooooooooooooooooo :(, ma nema veze", uzela su ih i igrala se danima, dok se igračke nisu ponovo smanjile.

A da sam uzela veću teglu...
Hmmm, zamislite kako mi rastu rogići na vrh glave, već kujem plan za sledeće dve igračkice... Kad beše počinje sajam knjiga?...

Sreća je...

... kad vidiš njih četvoro.
Sreća je i kad samo pomisliš na njih!

Šta je ovo?

03 June 2009

Nije kraba, nije rak, već je jedan momak jak

Da samo znate šta su sve preživela ova kolica, koliki teret su nosila i koliko će tek da vuku (nama je to na moru obavezan deo inventara)... Za koju godinu će mi biti žao što im se karijera završava.

maj 2009.
 
Creative Commons лиценца
Ово дело је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија. Creative Commons License
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Serbia License.