To čudo zvano priroda

Kako se silno čovek obraduje prirodi... čudo jedno kako je to umirujuća stvar. Ponekad mi se čini da osetim kako se sitni grč u stomaku lagano gubi svaki put kad odem u neku zelenu oazu. Odmah mi napamet pada ona priča o izvoru života-okupaš se i opet si mlad.

Naša zelena oaza je plac blizu Beograda. Reči su suvišne, a nešto i nemam inspiracije. Zeleno me dovoljno opušta.
Vidite kako su deca dobila kućicu samo za njih, nicala je polako ali sigurno, zahvaljujući prolećnim radovima. Vremenom je postajala sve gušća, na slici nije njen konačni oblik.
Meni bi i ovo bilo dovoljno!

Još malo čarobne prirode kod maya*made, i prođe i ovaj divni letnji dan.

Dream a little dream of me

Ribica i dinosaurus

Verovatno su već sva deca videla ove igračkice što rastu u vodi, pa vaš dinosaurus postaje veliko vodeno čudo.

Ja sam igračke kupila pre par godina na sajmu knjiga u Domu sindikata, i stalno sam čekala da deca porastu dovoljno da ih cela stvar zainteresuje. U međuvremenu je to prestalo da bude čudo, videla sam nekoliko sajtova na kojima se priča o hemijskim ogledima za decu i sličnim stvarima. Svuda se pominje supstanca koja u vodi raste itd.

Tako smo i mi odlučili da počnemo da "gajimo" naše ljubimce.
Da ne počinjem priču o tome kako je dečija želja da unesemo živog stvora u stan, a ja dalje od kornjače ne mogu da maknem, sve ostalo je nemoguće gajiti a ne mučiti u dvosobnom stanu.

I ubacili smo ih u vodu, i riba je kasnije iz flaše morala da pređe u teglu, da bi mogla povremeno da se izvuče i pogleda. Uz obavezno "uuuuuuuuuuuuuuuu, kolika 'iba" i "Jeeeeeeeeee, koliki dinosauruuus". I sve tako lepo i slatko.

Al' kad vam đavo ne da mira. Mora Mama da vidi dokle će da rastu, i "...neka ih ljubavi još koji dan", i "Daću ti igračku, samo da još malo poraste", ili "Još samo da vidimo dal' će da preraste teglu". Ovo poslednje me naročito zanimalo.

Odmah da vam kažem, NEĆE.
Bar naše nisu htele (baksuzi).
Riba je pukla na nekoliko mesta, dinosaurus samo na repu. Al porasle su i više nego što poslednja slika prikazuje, sve do vrha. I dalje se nije moglo.
Deca su bila FENOMENALNA, samo su rekla "ooooooooooooooooo :(, ma nema veze", uzela su ih i igrala se danima, dok se igračke nisu ponovo smanjile.

A da sam uzela veću teglu...
Hmmm, zamislite kako mi rastu rogići na vrh glave, već kujem plan za sledeće dve igračkice... Kad beše počinje sajam knjiga?...

Sreća je...

... kad vidiš njih četvoro.
Sreća je i kad samo pomisliš na njih!

Šta je ovo?

Nije kraba, nije rak, već je jedan momak jak

Da samo znate šta su sve preživela ova kolica, koliki teret su nosila i koliko će tek da vuku (nama je to na moru obavezan deo inventara)... Za koju godinu će mi biti žao što im se karijera završava.

maj 2009.