Trešnja

Žao mi je što nisam slikala tu istu trešnju dok je bila u cvetu. Ova slika napravljena je 3.maja, u našem komšiluku; neverovatno kako brzo, gotovo neprimetno drvo koje se belelo od cveta, preko noći odbaci tu divnu mirišljavu haljinu i samo odjednom primetih da je svo u još zelenim plodovima.
Kako sam bila srećna dok sam deci pokazivala buduće trešnjice, ništa im nije bilo jasno. Beti je samo govorila "jaooo, kako je slatko", a mislim da je htela da kaže: "kako sad odjednom?... i zar trešnje nisu crvene?...". Pitala me samo kad će da ih jede, uskoro valjda, videćemo, jedna od prednosti savremenih foto aparata je što ne moraju datumi da se zapisuju, ili pamte :)

Vikend, I deo

Bila sam prilično lenja po pitanju bloga poslednjih 7 dana. Zapravo mi se nije pisalo. Tata je danas ceo dan proveo sa decom, ja sam imala neke obaveze na poslu, #$!(%#$$#"?+*#$"*!!!, baš naklepšeg vikenda zadnjih meseci. Al onda sam se setila kako smo i prošlog vikenda bili napolju i uživali.

Išli smo do "25.maja" (haha kako nepismeno), da bacimo pogled na teniske terene, koliko se to moglo :)









Nije se moglo mnogo toga videti :(

Malo smo se igrali na igralištu...









pa na livadi...
pa smo krenuli na Kalemegdan.











Provod i za decu i za nas, trebalo ih je samo naterati da ostanu budni dok ne stignemo kod Babe i Dede.









grrrr, dok namestim sve sličice gde će koja, propade ova prolećna idila

Još jedan pogled na kesten, priroda je uvek bila neverovatan umetnik.
prim. autora : Tetka izvini, ima da klikćeš do sutra ako hoćeš da vidiš sve sličice lepo :)

Sve citati

Dosta vas dvoje, dosta više, smučilo mi se da više slušam kako se svađate.

Ne svađamo se.

Nego šta radite?

Nego se udaramo, štipamo i gađamo.

Priča bez kraja

Išla sam da vidim kako da dođem do novog pasoša. Odgovor, mada ne direktno, glasi NIKAKO; sem ako neću u četvrtak da ustanem u 4 sata ujutru, nacrtam se pre svanuća ispred policije... nek se ne ljute oni vredni svakog izvinjenja, ali sam sada sasvim sigurna da pripadnike iste biraju tako što one sa IQ preko 100 odbacuju, ili bar šalju na školovanje -ostali su nevaspitani, grubi i vade se na ministarstvo, jer ne znaju kako da ti kulturno objasne da nemaju namere da ništa urade da ionako sjeb... stvar bar malo ne bude u bip... a onda odigram ruski rulet jer ako padne sistem "lvčvhlv$&f5pv/hčo3v&uhv!r%(?#$" (dal se ovo zaista dešava), moram da dolazim sledeći dan, tj. sledeći put kad budem mogla.
Dobiću "više sreće drugi put". Ako ste očekivali reč izvini onda ću morati da dopišem još jednu rečenicu: Izvinite deco što ste rođeni ovde, mama nije imala sreće pa je i ona rođena ovde, a onda ni hrabrosti pa je ostala ovde!

Dobro je da nemam još jedno dete, em ne bi imali ništa od obrazovanja, em bi ga usatarila da se vucara po zemlji Srbiji. Da me čuje moja mila majka, poludela bi.

OK, rezultat svega je ipak šoljica kafe i 90g crne čokolade, 70% kakao.
Setih se priče, svaka čast na borbenosti, ja još od protesta '96. ne idem više na vetrenjače.
I bes, ne znam samo protiv čega, kao da sa godinama gubim razum i razumevanje, a trebalo bi da je obratno, zar nije mudrost to što treba tek da stičem, svaki dan po malo baš zbog ovakvog "života". Pa i ne poludeli oni naši gosti, moraju da daju 100E po osobi samo da dobiju naše vize. Kad bežiš odavde ne uzimaju ti ništa, da nije neko ovde pobrkao surovu realnost sa snovima nekog šizofreničara.
Nije ovo najbolje što umem, najveću bujicu samosažaljenja ispustila sam kroz suze. Inspiracija otišla u nepovrat dok sam hodala prašnjavim ulicama Beograda. I nije me bilo sramota, i kamen bi zaplakao. Non stop se borim, da nađem vezu, da nešto smuvam, nekog prevarim, nekako podmitim, i to se kod nas zove borba.

I kako to kod mene biva, onda odem na net, i naiđem na blog art=love=life, i nešto me obuzme... gotovo sramota... nisam bre rođena da budem melanholična.

today i've had not one, but TWO sandwiches! i'm on a roll. i might even have dinner. watchout.
i've also had lots of sunshine and fresh air, spending the day at the flea market.
summer should be good.
tomorrow, back to the grind.

Ok, kapiram da ona drži djetu i to me ne zanima, al treći red me "uništio". Pa nema mi druge, i ja ću da udahnem vazduh, da se obradujem suncu, nasmešim ovim ljubičicama u sobi, odoh da spremim neku brzu klopu, po decu u vrtić, a oni će već smisliti neku dobru pesmu da pevamo na putu do kuće.
Ako me čujete usput, to smo mi, večiti borci, jednostavno nazvani budale. Nije baš fer što nas ovako muče u životu, al eto ko zna zašto je baš to dobro... i za koga...

Veštaci

Imamo mi set šminke koju smo napravili od starih maminih posuda od senki, rumenila i pomadica, i kolaž papira, ali to ćemo vam pokazati neki drugi put. Vole deca da šminkaju Mamu, šta da se radi!
U napadu jedne takve manikir faze, Beti se setila da svemu doda tako voljene stikere. I evo odlične ideje kako da se vaša princeza bar neko vreme šeta okolo kao prava manekenka. Uz to može da menja nalepnice i pravi haos po kući... Al ko mari...Na malene noktiće nije lako staviti veliki stiker, ali upornost je čudo :)