Vatrogasac

Šetamo se mi tako po Dunavskom-Savskom keju oko "25. maja" (upravo je trajala rasprava koji je to deo gde smo mi nabasali na vatrogasca) i primetimo ga u punoj opremi kako sedi pored vozila, na klupi.
Beše u toku Serbia open teniski turnir.

Deca ugledavši vozilo povikaše "voz", onda počne ubeđivanje:

• "nije sunce voz, to je vatrogasni auto"
• "niiije, to je voz"
• "kako sunce voz, vidiš da nema lokomotivu, ni vagone, pogledaj ovo je..."
• "voz" (sad se već ne zna koje dete je upornije, ljubi ih mama)...
• "dobro Beti, vidiš čiku na klupi, šta radi on?" (da pojasnim, sopstvenog opravdanja radi: čika je bio u punoj opremi i radnom odelu; ja sam se dvoumila između pitanja "koji je njegov posao?" i "čime se on bavi?" ali ne znam zašto sam odustala od oba, nekako mi se činilo da je mala da ih razume :$)
• "sedi"

#%$/(%!"# naravoučenije: kakvo pitanje takav odgovor!

Kasnije smo gledali vatrogasno crevo i svakojake skalamerije koje su se dale videti, ali čika do kraja nije bio vatrogasac i vozilo je ostalo voz. Mama je ostala "$#$& kad je mogla da pomisli da Beti neće znati odgovor na jedno za nju jednostavno pitanje.

Kečap

Ovu pesmu sam slušala davne 2003. godine i baš sam je obožavala celo to leto.

Zamislite sad, Beti ide na ples u vrtiću i tamo su naučili da igraju Macarenu. Nađem je na YouTube-u (tu i ja naučim pokrete nabrzaka, pokazah se kao upućena mama), nas dve odđuskamo Makatenu par puta i tu se završi njeno interesovanje.
Fore radi pustim joj Ketchup song, kad je već u "related videos". Jednom, i još jednom, i presečemo sa onim ludim pilećim plesom, i hokey pokey (ustvari hoki poki, jer i reči su na srpskom), ali ona bi da opet pustim "kečap".
I sledeće veče ista priča. Samo ta pesma, i samo još jednom (ok, ali posle toga spavanje), i molim te još jednom (kakav pogled, ajde još jednom).

I još nam se pridružio Niki... Prava žurka. Komšijinoj sreći (ispod nas) nikad kraja.
Mada možda se talas Ketchup song-a proširi na celu zgradu, kao u reklami za fantu... kraj, dosta je.

Da ne poveruješ

Nedeljno jutro. Vreme lepo, mami osmeh na licu, i onda odjednom BENG... bukvalno sam poludela kada sam videla kako je neko (verovatno neko nevaspitano, neiživljeno, razmaženo, nadasve raspušteno derle) iskidao drvo, onu istu trešnju o kojoj sam već pisala, ostavio za sobom dokaz svoje gluposti i prostakluka i otišao. Čovek treba da nosi sa sobom foto aparat svuda, ako slučajno nabasa na TO stvorenje, da slika, odnese dokaz tati i mami tog malog skota (ako je mali) i da onda neki zakon natera dotične da posade negde neko drvo, i da ga redovno čuvaju i paze sledećih nap. 5 godina. Ili šta već slično. I zbog čega?! Par jedva crvenkastih trešnjica?! Verovatno pre iz obesti!

Katastrofa, ali nikako da se naviknem na to sasvim uobičajeno stanje u zemlji Srbiji.
Bar sam pokazala deci šta je prostakluk. i pričali smo kako i drvo pati i kako ga sad to boli...Dalje od toga se nije moglo :(

Preporuka: "Dobro drvo"-Šel Silverstejn, ne samo kao delo koje otvara mnogo pitanja o životu (ja uvek pomislim na mog dedu, i na mamu, i na kumu od koje sam je dobila za rođendan davne 1997. godine :p), već i kao delo o drvetu, bar dok četvorogodišnjače ne poraste, negde do doba drugog razreda (nabasah ovde na prevod i sjajne komentare i doživljaje ove predivne knjige).

Priča o umeću davanja i umeću prihvatanja i uzvraćanja ljubavi, napisana i ilustrovana za čitaoce svih uzrasta.

Najbolje je možda da ipak sami pročitate komentar originala (ovde, ovde),

This is a tender story, toughed with sedness, aglow with consolidation. Shell Silverstein has created a moving portable for readers of all ages that offers an affecting interpretation of the gift of giving and a serene acceptance of another's capacity to love in return.

Vikend, III deo

Tako mi je drago da su se klinci zabavljali...

Beti obožava trambolinu, a ja obožavam moju malu princezu.


Naš istraživač, sine ovaj sport ću da zabranim, veštačka stena i ni korak dalje. Prava sam Keva.


E ovako se spava posle dobro provedenog pre podneva. Najslađi na celom celom svetu!!!


Kada su mi rekli da su videli plavo drvo setila sam se Malog princa. :)
Kad ono... stvarno plavo drvo. :)
Evo malo igre i za vas, da proverite sećate li se knjige još uvek ili dal' ste još uvek po malo detinjasti.

"Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije? I videćete kako se sve menja...

I nijedna odrasla osoba neće nikada razumeti da to ima toliko značaja!"

Vikend, II deo

Mora da ste primetili one divne konje koji se verovatno cele sedmice šetkaju oko terena na Serbia Open 2009 turniru. Stvarno su divni, predivni. Niko ko ih vidi ne ostane ravnodušan, svi stanu i komentarišu, i mi smo, Beti naročito, htela je da ih pipne ali je Tata rekao odlučno "ne"!
Ja sam rekla da priroda nikog ne ostavi ravnodušnog.Ima vremena, i tako nam je u planu obilazak hipodroma, neki od narednih vikenda. Ah ti vikendi.

Nastavili smo dalje i baš krene komentar kako je grad prepun đubreta, pa oni stalni problemi: lutalice i ostali psi na povodnicima kake gde stignu, to nit ko skuplja nit kontroliše. Ispade da sam opterećena problemom izmeta po gradu, al kad čovek pogleda koliko toga ima... Desi se da više tih nagaznih mina vidim u toku jednog dana nego prijatelja u toku cele sedmice. Tužno, a pre svega ružno, u svakom pogledu, i bukvalno.

I tako mi šetamo, i evo na šta smo naišli.
Nisam mogla da ne zabelešim.
Mada, da ne lašem, nekih 2 sata kasnije naišao je čovek iz gradskog zelenila, i metlom sastrugao iste, dosta dalje - kod parkinga (baš na livadu na kojoj su neki Englezi uredno postavili "svoj" teren za igru. Ko pre devojci, njegova je).

Bilo je vreme da se mi sklonimo odatle, nadam se da je otišao da očisti i ovaj deo šetališta!

Valjda neću više pisati o ovome, nemam nameru da se više bavim g... bar ne na blogu, i bar ne bukvalno. Dosta je!

Kraj.