More

Baka i Deka su nam spremili za more: grickalice za put, Beti koficu i propratne elemente, Nikiju pištolj za vodu. Ništa od toga neće dobiti dok ne krenemo.

• Niki šta ćeš da radiš na moru?
• Da p(l)ivam i pucam, puc-puc.
• I šta još?
• Puc, puc, puc (Podiže jagodice, nos mu se smežura kao koža šar peja, ispriži rukice; već vidim šta me čeka)

Samo se nasmeših, jedva čekam to more!

Dobre stare pesme

Ne znam da li ste voleli da nervirate roditelje nekim svojim ludorijama. Ja sam im pevala (baš čudno?%&($, inače nisam poznata kao "pričalica" u porodici, sećam se imalo je to i nekih gadnijih naziva, brrr nema veze).
Na primer, mogla sam u nedogled da pevam "Ide prvi beduin, ide drugi beduin, ide treći beduin, četvrti i peti, ide šesti beduin, ide sedmi beduin, ide osmi beduin, deveti i deseti, ide prva kamila, ide druga kamila, ide...,ide osma kamila, ide celi karavan. Ako vam se svidela ova pesma lepa ja ću vam je pevati opet iz početka, ide pravi beduin...".
Može i bez beduina.

Onda je išla "Iiit's a... FOOD AROUND THE CORNER" faza. Slatka mala buvica, duša. Nju je Mama baš volela... Sećate se seigurno onog crtaća, sa psom koji ne sme da se češe. Pa život je uvek nekom majka, nekom maćeha, a raj za buve.

I danas čujem ovu patkicu... samo dok mi deca nauče engleski, nerviraćemo tatu do besvesti, hihihhi.

Bez nekog dobrog naslova

Dobro je da dan prođe, ali kod mene kao da nije.
Nisam mogla da zaspim, od nervoze.
Priseo mi i ručak, i večera i autići, i levo i desno i stani kreni, ma sve.

Ali da počnem od Kulina Bana. Odemo mi pe par sedmica porodično na neku večeru, deca se sjate na spratu u carstvu igračaka i velikog društva. Bilo im je super. Na spratu su i jeli, tek u jednom trenutku čujem ja kako Niki plače. Kad ga čovek vidi onako dvogodišnjeg pomisli odmah da se negde raspalio. Al nije. Beti ima običaj da u sred jela ustane i prošeta (nije baš ljubitelj celog tog procesa zvanog ručak, mislim da je svaki obrok smara, kao da ima utisak da joj se oduzimaju značajni životni trenuci zarad nečeg što i ne voli da radi-da jede). Niki i ne baš, prikovan je za onu stolicu za hranjenje, al to veče nije bilo tako pa je i on krenuo da luta malo između zalogaja... i domaćica podviknula na njega kao na svoje dete, a on se rasplakao. Njoj je baš bilo neprijatno, al ja i nisam bila u frci uopšte. Pa neka je i viknula, da bar reaguje kad ga ja grdim što ne sedi miran za stolom. Krene objašnjavanje, meni je jasno o čemu se radi-znam ja svoju decu. I nije ni bitno, sve je i tako bilo sređeno, gotovo i mirno za sekund.

E al danas skapiram kako je odvratno kad drugo dete plače zbog mene, kako je gadno kad zaboraviš da nisu sva deca kao tvoja, i na kraju krajeva da su deca.
Odvedem ove moje nemirke da voze autiće, al oni ne znaju, pa vozim zapravo ja-vrtim volan izbegavam dečicu i plus trčim uz njih. Nije mi prvi put, i nisam u frci.
Al eto, naleteo mi dan da je gužva, i da smo tog maleckog izbegli već 3 puta i da sad sledećeg izbegavamo i pafff. Raspali me neko u nogu od pozadi, dok nam se neko skuca spreda u autić. Okrenem se da vidim ko me to mlatuo mašinom i ugledam malca kod inače celo veče mašimo uspešno. I poludim, kaže mu da mi je dosta da ga izbegavam i da ako mi se opet skuca u nogu ima da ga vodim kod Mame i Tate. I u sekundi se ujedem za jezik. AL JEBI GA IZLETELO. Vidim da se klinac uplašio i zbunio, počnem da vadim stvar, pa "nije ajde strašno al mora da pazi", pa "baci kosku". I on sve prihvata, al usnica podrhtava.
A ovi moji već zapalili dalje, A NE ZNAJU DA VOZE, nemaju pojma. I poludim, ajd za njima.
Dok smo vratili auto, mali otišao. Sr... sav uplakan kući. I baš mi je bilo krivo.
Odem do tipa koji iznajmljuje autiće... kasno brale, mali sa roditeljima odjurio da se što pre skloni i smiri.
Stvarno smo ga eto izbegli par puta i bila sam sigurna da nije više ni slučajno, nekako se non stop sklanjah od njegovog autića, a on na kraju bap pa baš u mene.
Pa ipak, baš mi nije bilo svejedno. Ma bre i meni je bilo baš muka kad sam ga videla kako se snuždio. Mislim da uvek može drugačije i mirnije, pa uspešnije.

I ništa sad, odoh da spavam, to je što je.
Skoro sam bila u društvu mama koje su primetile da više kažnjavamo i vičemo na svoju decu nego na tuđu-kao da za njih imamo manje vremena i gotovo manje razumevanja. Manje smirenosti, i uvek smo u nekoj frci i žurbi. A oni baš tad neće da požure da se obuju i baš tad prospu vodu ili se isprljaju kad smo već na vratima.
I kad stanemo naravno da se kajemo i da nam je krivo.

Ali... jednako je grozno kad su u pitanju tuđa deca. Nije lakše ni kad su naša. Prosto grč u stomaku je grč i tu pomoći nema. Nije sad u pitanju krivac, samo način. Ili sam ja prosto preosetljiva. Nadam se ipak da sad mirno spava, zaista se nadam.