Bez nekog dobrog naslova

Dobro je da dan prođe, ali kod mene kao da nije.
Nisam mogla da zaspim, od nervoze.
Priseo mi i ručak, i večera i autići, i levo i desno i stani kreni, ma sve.

Ali da počnem od Kulina Bana. Odemo mi pe par sedmica porodično na neku večeru, deca se sjate na spratu u carstvu igračaka i velikog društva. Bilo im je super. Na spratu su i jeli, tek u jednom trenutku čujem ja kako Niki plače. Kad ga čovek vidi onako dvogodišnjeg pomisli odmah da se negde raspalio. Al nije. Beti ima običaj da u sred jela ustane i prošeta (nije baš ljubitelj celog tog procesa zvanog ručak, mislim da je svaki obrok smara, kao da ima utisak da joj se oduzimaju značajni životni trenuci zarad nečeg što i ne voli da radi-da jede). Niki i ne baš, prikovan je za onu stolicu za hranjenje, al to veče nije bilo tako pa je i on krenuo da luta malo između zalogaja... i domaćica podviknula na njega kao na svoje dete, a on se rasplakao. Njoj je baš bilo neprijatno, al ja i nisam bila u frci uopšte. Pa neka je i viknula, da bar reaguje kad ga ja grdim što ne sedi miran za stolom. Krene objašnjavanje, meni je jasno o čemu se radi-znam ja svoju decu. I nije ni bitno, sve je i tako bilo sređeno, gotovo i mirno za sekund.

E al danas skapiram kako je odvratno kad drugo dete plače zbog mene, kako je gadno kad zaboraviš da nisu sva deca kao tvoja, i na kraju krajeva da su deca.
Odvedem ove moje nemirke da voze autiće, al oni ne znaju, pa vozim zapravo ja-vrtim volan izbegavam dečicu i plus trčim uz njih. Nije mi prvi put, i nisam u frci.
Al eto, naleteo mi dan da je gužva, i da smo tog maleckog izbegli već 3 puta i da sad sledećeg izbegavamo i pafff. Raspali me neko u nogu od pozadi, dok nam se neko skuca spreda u autić. Okrenem se da vidim ko me to mlatuo mašinom i ugledam malca kod inače celo veče mašimo uspešno. I poludim, kaže mu da mi je dosta da ga izbegavam i da ako mi se opet skuca u nogu ima da ga vodim kod Mame i Tate. I u sekundi se ujedem za jezik. AL JEBI GA IZLETELO. Vidim da se klinac uplašio i zbunio, počnem da vadim stvar, pa "nije ajde strašno al mora da pazi", pa "baci kosku". I on sve prihvata, al usnica podrhtava.
A ovi moji već zapalili dalje, A NE ZNAJU DA VOZE, nemaju pojma. I poludim, ajd za njima.
Dok smo vratili auto, mali otišao. Sr... sav uplakan kući. I baš mi je bilo krivo.
Odem do tipa koji iznajmljuje autiće... kasno brale, mali sa roditeljima odjurio da se što pre skloni i smiri.
Stvarno smo ga eto izbegli par puta i bila sam sigurna da nije više ni slučajno, nekako se non stop sklanjah od njegovog autića, a on na kraju bap pa baš u mene.
Pa ipak, baš mi nije bilo svejedno. Ma bre i meni je bilo baš muka kad sam ga videla kako se snuždio. Mislim da uvek može drugačije i mirnije, pa uspešnije.

I ništa sad, odoh da spavam, to je što je.
Skoro sam bila u društvu mama koje su primetile da više kažnjavamo i vičemo na svoju decu nego na tuđu-kao da za njih imamo manje vremena i gotovo manje razumevanja. Manje smirenosti, i uvek smo u nekoj frci i žurbi. A oni baš tad neće da požure da se obuju i baš tad prospu vodu ili se isprljaju kad smo već na vratima.
I kad stanemo naravno da se kajemo i da nam je krivo.

Ali... jednako je grozno kad su u pitanju tuđa deca. Nije lakše ni kad su naša. Prosto grč u stomaku je grč i tu pomoći nema. Nije sad u pitanju krivac, samo način. Ili sam ja prosto preosetljiva. Nadam se ipak da sad mirno spava, zaista se nadam.