Sve citati

Dosta vas dvoje, dosta više, smučilo mi se da više slušam kako se svađate.

Ne svađamo se.

Nego šta radite?

Nego se udaramo, štipamo i gađamo.

Priča bez kraja

Išla sam da vidim kako da dođem do novog pasoša. Odgovor, mada ne direktno, glasi NIKAKO; sem ako neću u četvrtak da ustanem u 4 sata ujutru, nacrtam se pre svanuća ispred policije... nek se ne ljute oni vredni svakog izvinjenja, ali sam sada sasvim sigurna da pripadnike iste biraju tako što one sa IQ preko 100 odbacuju, ili bar šalju na školovanje -ostali su nevaspitani, grubi i vade se na ministarstvo, jer ne znaju kako da ti kulturno objasne da nemaju namere da ništa urade da ionako sjeb... stvar bar malo ne bude u bip... a onda odigram ruski rulet jer ako padne sistem "lvčvhlv$&f5pv/hčo3v&uhv!r%(?#$" (dal se ovo zaista dešava), moram da dolazim sledeći dan, tj. sledeći put kad budem mogla.
Dobiću "više sreće drugi put". Ako ste očekivali reč izvini onda ću morati da dopišem još jednu rečenicu: Izvinite deco što ste rođeni ovde, mama nije imala sreće pa je i ona rođena ovde, a onda ni hrabrosti pa je ostala ovde!

Dobro je da nemam još jedno dete, em ne bi imali ništa od obrazovanja, em bi ga usatarila da se vucara po zemlji Srbiji. Da me čuje moja mila majka, poludela bi.

OK, rezultat svega je ipak šoljica kafe i 90g crne čokolade, 70% kakao.
Setih se priče, svaka čast na borbenosti, ja još od protesta '96. ne idem više na vetrenjače.
I bes, ne znam samo protiv čega, kao da sa godinama gubim razum i razumevanje, a trebalo bi da je obratno, zar nije mudrost to što treba tek da stičem, svaki dan po malo baš zbog ovakvog "života". Pa i ne poludeli oni naši gosti, moraju da daju 100E po osobi samo da dobiju naše vize. Kad bežiš odavde ne uzimaju ti ništa, da nije neko ovde pobrkao surovu realnost sa snovima nekog šizofreničara.
Nije ovo najbolje što umem, najveću bujicu samosažaljenja ispustila sam kroz suze. Inspiracija otišla u nepovrat dok sam hodala prašnjavim ulicama Beograda. I nije me bilo sramota, i kamen bi zaplakao. Non stop se borim, da nađem vezu, da nešto smuvam, nekog prevarim, nekako podmitim, i to se kod nas zove borba.

I kako to kod mene biva, onda odem na net, i naiđem na blog art=love=life, i nešto me obuzme... gotovo sramota... nisam bre rođena da budem melanholična.

today i've had not one, but TWO sandwiches! i'm on a roll. i might even have dinner. watchout.
i've also had lots of sunshine and fresh air, spending the day at the flea market.
summer should be good.
tomorrow, back to the grind.

Ok, kapiram da ona drži djetu i to me ne zanima, al treći red me "uništio". Pa nema mi druge, i ja ću da udahnem vazduh, da se obradujem suncu, nasmešim ovim ljubičicama u sobi, odoh da spremim neku brzu klopu, po decu u vrtić, a oni će već smisliti neku dobru pesmu da pevamo na putu do kuće.
Ako me čujete usput, to smo mi, večiti borci, jednostavno nazvani budale. Nije baš fer što nas ovako muče u životu, al eto ko zna zašto je baš to dobro... i za koga...

Veštaci

Imamo mi set šminke koju smo napravili od starih maminih posuda od senki, rumenila i pomadica, i kolaž papira, ali to ćemo vam pokazati neki drugi put. Vole deca da šminkaju Mamu, šta da se radi!
U napadu jedne takve manikir faze, Beti se setila da svemu doda tako voljene stikere. I evo odlične ideje kako da se vaša princeza bar neko vreme šeta okolo kao prava manekenka. Uz to može da menja nalepnice i pravi haos po kući... Al ko mari...Na malene noktiće nije lako staviti veliki stiker, ali upornost je čudo :)

Svinjski grip i 1. maj

Valjda će već neko sprovesti istraživanje, pa da dobijemo statističke podatke kao odgovor na pitanje dal' se izvestan broj svinja ugroženih prvomajskom proslavom (urankom, na kome nikada nisam bila u ranu zoru :() spasao zahvaljujući svinjskom gripu.
Ili neće grom u koprive pa će Srbiju (čiji najveći deo populacije nema para da putuje pa time ni da se susretne sa zaraženima) zaobići pandemija, bar neka korist od tužnog (ispisah nekoliko drugih reči pre ove) načina života.

Kada bih rekla da me nije uhvatila panika slagala bih, slušala sam vesti pre polaska na posao, razmišljala o tome koliko je situacija problematična, a deca mala, nejaka, a ja šmrcava, i sve tako naopako. A onda podelim celu tu frku sa mužem. I on me preseče pitanjem: "Da li si ti videla bar jednu zaraženu osobu gledajući vesti, ili bilo gde drugo?". Pa nisam, ne znam ko je u medijima mogao neku i da vidi.
Pročitam to isto veče komentare sa B92:Svinjski grip, pa tekst na blogu Ivanizmi na istu temu, i ukapiram da sam izmanipulisana, još gore, pustila sam da mi se desi ono što sam do skoro najstrožije kritikovala, štaviše prezirala. Čim sam dozvolila da mi drugi kreira misao, jer sam bila prezauzeta, nezainteresovana ili bilo šta drugo, panika je blokirala svaku drugu ideju i pitanje.

Slažem se da treba obratiti pažnju, prati ruke često, jačati otpornost organizma, jesti (prskano) voće itd. Ali ima tu i više, npr odučiti decu po školama da se ljube u vidu pozdrava. Dok se one tako pozdrave sve međusobno, prođe veliki odmor pa ipak ostane još po neko za mali. Zapravo, što bi rekla jedna mudra osoba, nemogućnost artikulisanog verbalnog pozdrava zamenjuje potreba za fizičkim kontaktom. Tužno. A devojčice ujutru funkcionišu tako što nekoliko njih napravi špalir i čeka one koje kasnije dođu u školu. Poljube se, a onda one koje "kasne" prođu i odu ispred svojih učionica (gde nastave da se ljube sa drugaricama iz svog odeljenja koje nisu u špaliru). Kao da su usput bacile đubre u kantu i nastavile put. Ko je tu "slabiji" učenik veliko je pitanje.

I gde je tu panika za ove mučenike koji štrajkuju (pa jedu svoje prste), i za one koji svakodnevno strahuju od pasa lutalica (a ima nas mnogo, valjda svi), i od nagaznih mina (izmet životinja bez vlasnika i sa istima, i samih vlasnika izgleda). Juče jedna takva osvanula baš ispred kontejnera u kraju. Pa baci đubre ako možeš i smeš.

I nemam ništa više da dodam, ostalo mora malo da se traži i kopa, po internetu, u razgovoru sa porodicom i prijateljima, poznanicima i nepoznatima, gde god - samo da se malo više otvore oči. Inače (negde to videh) postadosmo zombiji, i to nesvesno, čak se i ne vidi na prvi pogled.

"Juče je Konjarnikom protrčalo malo, čisto i rumeno prase.
Pobeglo je sa nečije trpeze. U poslednjem trenutku.
San svakog praseta je da umre kao svinja."

Tetkin rođendan je bio

i prošao, crteži su spremni da krenu na dug put, samo dok prođu ovi "radni" praznici.
Evo Tetka kako smo stvarali i šta uspeli da ti spremimo. Koja je čestitka od koga zaključićeš lako i sama.
Da si nam živa i zdrava 100 godina, minimum. Ljubimo te svi, i za sve tvoje momke jedan veliki cmok!

"Daj da vidim šta si nacrtao" (Beti)