Svinjski grip i 1. maj

Valjda će već neko sprovesti istraživanje, pa da dobijemo statističke podatke kao odgovor na pitanje dal' se izvestan broj svinja ugroženih prvomajskom proslavom (urankom, na kome nikada nisam bila u ranu zoru :() spasao zahvaljujući svinjskom gripu.
Ili neće grom u koprive pa će Srbiju (čiji najveći deo populacije nema para da putuje pa time ni da se susretne sa zaraženima) zaobići pandemija, bar neka korist od tužnog (ispisah nekoliko drugih reči pre ove) načina života.

Kada bih rekla da me nije uhvatila panika slagala bih, slušala sam vesti pre polaska na posao, razmišljala o tome koliko je situacija problematična, a deca mala, nejaka, a ja šmrcava, i sve tako naopako. A onda podelim celu tu frku sa mužem. I on me preseče pitanjem: "Da li si ti videla bar jednu zaraženu osobu gledajući vesti, ili bilo gde drugo?". Pa nisam, ne znam ko je u medijima mogao neku i da vidi.
Pročitam to isto veče komentare sa B92:Svinjski grip, pa tekst na blogu Ivanizmi na istu temu, i ukapiram da sam izmanipulisana, još gore, pustila sam da mi se desi ono što sam do skoro najstrožije kritikovala, štaviše prezirala. Čim sam dozvolila da mi drugi kreira misao, jer sam bila prezauzeta, nezainteresovana ili bilo šta drugo, panika je blokirala svaku drugu ideju i pitanje.

Slažem se da treba obratiti pažnju, prati ruke često, jačati otpornost organizma, jesti (prskano) voće itd. Ali ima tu i više, npr odučiti decu po školama da se ljube u vidu pozdrava. Dok se one tako pozdrave sve međusobno, prođe veliki odmor pa ipak ostane još po neko za mali. Zapravo, što bi rekla jedna mudra osoba, nemogućnost artikulisanog verbalnog pozdrava zamenjuje potreba za fizičkim kontaktom. Tužno. A devojčice ujutru funkcionišu tako što nekoliko njih napravi špalir i čeka one koje kasnije dođu u školu. Poljube se, a onda one koje "kasne" prođu i odu ispred svojih učionica (gde nastave da se ljube sa drugaricama iz svog odeljenja koje nisu u špaliru). Kao da su usput bacile đubre u kantu i nastavile put. Ko je tu "slabiji" učenik veliko je pitanje.

I gde je tu panika za ove mučenike koji štrajkuju (pa jedu svoje prste), i za one koji svakodnevno strahuju od pasa lutalica (a ima nas mnogo, valjda svi), i od nagaznih mina (izmet životinja bez vlasnika i sa istima, i samih vlasnika izgleda). Juče jedna takva osvanula baš ispred kontejnera u kraju. Pa baci đubre ako možeš i smeš.

I nemam ništa više da dodam, ostalo mora malo da se traži i kopa, po internetu, u razgovoru sa porodicom i prijateljima, poznanicima i nepoznatima, gde god - samo da se malo više otvore oči. Inače (negde to videh) postadosmo zombiji, i to nesvesno, čak se i ne vidi na prvi pogled.

"Juče je Konjarnikom protrčalo malo, čisto i rumeno prase.
Pobeglo je sa nečije trpeze. U poslednjem trenutku.
San svakog praseta je da umre kao svinja."