Sve je u životu stav: čaša je polu prazna ili polu puna

Ili je trebalo da napišem obrnutim redom, možda i ovako nasumice odabran redosled nešto govori o meni, treba mi komentar nekog psihologa :). Svejedno, nas ovaj jednostavan izbor određuje verujem potpuno. Ne samo kao ličnosti, to me i ne zanima, više kao osobe koje utiču na ljude oko sebe, najpre na svoju decu (sam post mi je pao na pamet posle razgovora sa psihologicom koja mi je rekla da su deca najpre slike svojih roditelja. Da ima tu uticaja i drugih ljudi, ali pre svega su projekcije odnosa i osoba iz najužeg kruga porodice-roditelja i odnosa između njih).
Dalje, utiču na izraze našeg lica, vidljivost samih godina na njemu, na bore, izgled i boju kože. Na bubuljice, virusne mladeže, kesice ispod očiju (tamne podočnjake)... Sasvim sam sigurna da se tu još može pričati o nagomilavanju emocija, čak i kad ih puštamo napolje kroz bes il' viku, kroz ragovor il' suze, kroz dobre knjige il' film, kroz igrice na računaru il' blog... ako je čaša polu nešto, to će se osećanje slagati i rasti kao kula od karata. I tako će polako nestajati izbora, sve više će se stvari u startu primati po određenom šablonu, a da toga možda nećemo ni biti svesni.
A možda ja i nisam u pravu.
Za sve sem za izbor da je čaša polu prazna ili polu puna i da nema treće stvari. Jer evo kako se ljudi odvajaju kada su sasvim (naizgled) beznačajne stvari u pitanju:

polu prazna čaša: Eto moram na posao prevozom, okružena onima koji kašlju, ili smrde, ili se guraju da bi se sklonili od onih prethodnih. Da ne pominjem džeparoše. Umesto da sam kupila neki mali auto, pa kao čovek da krenem na posao, brže stignem i još se ne cimam među svetom.
polu puna čaša: Ma daj, saobraćaj je svuda, naročito u Beogradu, stres i frustracija. Do posla ti ne gine bar jedan nevaspitani i drski vozač dovoljno da ti pokvari ceo radni dan. Ovako sedneš, sluške na uši, zavališ se na sedištu ili se smestiš u neki ugao busa i za par stanica si na poslu.

polu prazna čaša: E da mi je neka kuća sa dvorištem, pa da leti sredim bašticu, pa peščanik za decu, pa... Uhhh.

polu puna čaša: Ma šta talasaš, zamisli ljude koji grcaju pod kreditima, i još su daleko od posla, pa im trebaju sati da stignu na isti i vrate se kući. Lepo je imati kuću sa dvorištem, al nije to vredno patnje, imaš veliku terasu, uživaj.

Mošda je primer posla i najbolji način da se vidi ko kako živi i razmišlja. Ja sam sebe projektovala kroz oba načina, to vam je kao pravljenje onih lista za i protiv.
Čudo jedno kako je malo potrebno da kući dođete raspoloženiji i bar malo manje umorni. Svejedno šta ćete odabrati kao pozitivno, ljubav prema onome što radite, dobru platu, više slobodnog vremena, dobru ekipu kolega, mogućnost da hranite porodicu ili bilo šta drugo. Ustvari ako ste odlučni da stvari primate i prihvatate smirenije, biće to dovoljan razlog. Meni to nekako ne ide uz temperamet, zato se držim oprobanijih metoda (nečeg sa gornje liste).

Može se naći još dosta tih primera, al' ja sam se već suviše raspisala. Sve se svodi na to, ne baš na pesimizam i optimizam, crno i belo, pre na dve vrste sredine. Pa ko kako kolač zagrize.

Evo malo politike za kraj, da ne bude da je moguće bez nje: čaša.