Danas je stvarno bio dan pun dešavanja u Beogradu, mi smo bili na Festivalu porodice (projekat "Osnažimo porodicu"), gledali otvaranje, posle toga pevali, igrali se, crtali, momci su igrali košarku (nisam ni sumnjala da će biti fantastični, dobili majicu zato što su "konačno" promašili koš), kupili medene šolje za mleko. Kući su se već posvađali oko toga koja je čija. Dobili smo gomilu balona, u stan smo odneli dva, sad su nam kola kao da smo bili na svadbi. Ali bilo je stvarno super.
Došli smo najviše da gledamo njih, da pevamo sa njima.
Balone su nosili 15 minuta, ostatak dana smo Tata i ja vukli gomilu balona sa sobom, oni bi samo s vremena na vreme proverili dal su svi na broju :)
Pevali smo, đuskali, najviše nam se svidelo "deca vas redom mole, usporite pored škole,,,".
Jedino što niko nije pomenuo da mi ne možemo da kupimo stan, a da ga zdravi otplatimo, pri tom mislim na zdravu pamet. Taj stres koji nosi masa onih optećenih kreditima samo još Srbi mogu da podnesu, naučeni da žive NEOPUŠTENO.
I kad smo već kod porodice, mi smo odustali od trećeg deteta, bukvalno
tako, odustali. Ja se eto još po malo borim, tek da ne sahranjujem nadu, ponekad pomenem bebu, više u šali. Beti bi seku, par drugarica u obdaništu ima trudne mame. Al nema šanse - današnja porodica: ako mislite da date šansu onoj deci koju imate, ne stvarajte novu, u zemlji Srbiji.
Planirali smo da odemo na Adu, "cicibanijada" je bila od 13h do 16h, ali smo to prespavali :(Onda smo kranuli popodne u šetnju i upali u košnicu, pa večeras je "Noć muzeja". Eee, bilo je zanimljivo, nismo se previše trudili da klincima objasnimo celu stvar, ali meni je bilo interesantno da vidim gomilu ljudi koje to zapravo zanima (nadam se, ako je pomodarstvo, praviću se da ne provaljujem). Nismo otupeli od svega što nam se dešava, još ima nade da će ova negativna selekcija biti prevaziđena. Ili je meni leto udarilo u glavu?!
Na Trgu čujem gazdu: "Večeras ćemo raditi duže, zbog noći muzeja". Pomislim, ma lepo svima... Pomislim još svašta još al dobro sad.
Doduše oko Doma omladine gomile čaša od kafe i limenki koje su se delile, ukrašavaju trotoare, izloge apoteke, ostavljene kojekuda.
Na nekim mestima u gradu čudna gužva, igra Đoković. Ponovo je kafana počela da spaja ljude (što veći ekran to veća gužva), bolje kafana nego kockarnice. Na povratku kući, u prolazu, bacim pogled na jednu kladionicu. Kroz zavesu od dima ugledam nameštaj, šank, osetim smrad cigara... Dal' se neko seća onih bircuza po kojima su se skupljali najveći alkosi, uvek je izgledalo da je unutra sumorna tišina, sem možda zvuk narodnjaka sa nekog trež radija. I ovi ljudi su mi izgledali isto izgubljeni. Ili ja projektujem sopstveno viđenje kladionice.
Ma nije slika tako sumorna, stvarno nam je bilo super na Kalemegdanu, sutra idem da deci kupim unicef majice za 290 dinara. I ako nastave da se svađaju koja je čija šolja da jednu zamenim. Imam super jagode u frižideru, i još malo kafe u šolji.
A kad pogledam one dve glavice u sobi, preplave me osećanja. Leto je, toplo je vreme, i to mi prija. Videćemo šta ću misliti kad ponovo dođe zima.
0 comments:
Post a Comment