Priča bez kraja

Išla sam da vidim kako da dođem do novog pasoša. Odgovor, mada ne direktno, glasi NIKAKO; sem ako neću u četvrtak da ustanem u 4 sata ujutru, nacrtam se pre svanuća ispred policije... nek se ne ljute oni vredni svakog izvinjenja, ali sam sada sasvim sigurna da pripadnike iste biraju tako što one sa IQ preko 100 odbacuju, ili bar šalju na školovanje -ostali su nevaspitani, grubi i vade se na ministarstvo, jer ne znaju kako da ti kulturno objasne da nemaju namere da ništa urade da ionako sjeb... stvar bar malo ne bude u bip... a onda odigram ruski rulet jer ako padne sistem "lvčvhlv$&f5pv/hčo3v&uhv!r%(?#$" (dal se ovo zaista dešava), moram da dolazim sledeći dan, tj. sledeći put kad budem mogla.
Dobiću "više sreće drugi put". Ako ste očekivali reč izvini onda ću morati da dopišem još jednu rečenicu: Izvinite deco što ste rođeni ovde, mama nije imala sreće pa je i ona rođena ovde, a onda ni hrabrosti pa je ostala ovde!

Dobro je da nemam još jedno dete, em ne bi imali ništa od obrazovanja, em bi ga usatarila da se vucara po zemlji Srbiji. Da me čuje moja mila majka, poludela bi.

OK, rezultat svega je ipak šoljica kafe i 90g crne čokolade, 70% kakao.
Setih se priče, svaka čast na borbenosti, ja još od protesta '96. ne idem više na vetrenjače.
I bes, ne znam samo protiv čega, kao da sa godinama gubim razum i razumevanje, a trebalo bi da je obratno, zar nije mudrost to što treba tek da stičem, svaki dan po malo baš zbog ovakvog "života". Pa i ne poludeli oni naši gosti, moraju da daju 100E po osobi samo da dobiju naše vize. Kad bežiš odavde ne uzimaju ti ništa, da nije neko ovde pobrkao surovu realnost sa snovima nekog šizofreničara.
Nije ovo najbolje što umem, najveću bujicu samosažaljenja ispustila sam kroz suze. Inspiracija otišla u nepovrat dok sam hodala prašnjavim ulicama Beograda. I nije me bilo sramota, i kamen bi zaplakao. Non stop se borim, da nađem vezu, da nešto smuvam, nekog prevarim, nekako podmitim, i to se kod nas zove borba.

I kako to kod mene biva, onda odem na net, i naiđem na blog art=love=life, i nešto me obuzme... gotovo sramota... nisam bre rođena da budem melanholična.

today i've had not one, but TWO sandwiches! i'm on a roll. i might even have dinner. watchout.
i've also had lots of sunshine and fresh air, spending the day at the flea market.
summer should be good.
tomorrow, back to the grind.

Ok, kapiram da ona drži djetu i to me ne zanima, al treći red me "uništio". Pa nema mi druge, i ja ću da udahnem vazduh, da se obradujem suncu, nasmešim ovim ljubičicama u sobi, odoh da spremim neku brzu klopu, po decu u vrtić, a oni će već smisliti neku dobru pesmu da pevamo na putu do kuće.
Ako me čujete usput, to smo mi, večiti borci, jednostavno nazvani budale. Nije baš fer što nas ovako muče u životu, al eto ko zna zašto je baš to dobro... i za koga...