Kućice

Izložbe koje lilla a organizuje (do sad ih je bilo nekoliko) mame, kao magične, da učestvujete, i mene i decu. Zato smo Niki i ja pravili plavu kućicu zajedno, ali je Betino malo remek delo bilo plod njene mašte u potpunosti. Kako bi lepo bilo dodati im još dvorište i preseliti se u taj mali lepi svet. Čista radost!

Zvezdarište pod zvezdama

Danas idemo da gledamo pozorišnu predstavu "English bukvar" dečijeg pozorišta iz Jagodine. Volim ovakve festivale zato što imamo priliku da pogledamo i nešto što nije na rednovnom beogradskom repertoaru. Jednimo mi je žao što nisam mogla da vodim decu na predstavukoja je bila u podne, "Plastične bašte", ali ne može se baš sve, zar ne?!

Ono što mi je u vezi ovogodišnjeg Zvezdarišta bilo zanimljivo je što smo Beti i ja uspele, u nedelju veče, da odemo na  svetlosni performans umetničke grupe pod nazivom "Radio.Nica". Za nju (pa i za mene) je ovo bilo neko novo iskustvo, neobično i sasvim drugačije od svih predstava i izložbi koje je dosad videla. A ja sam srećna što joj se pruža mogućnost da iskusi i neke neobične stvari, da počne umetnost da doživljava na svoj način. Pa makar rekla da joj se ne dopada, što ovog puta uopšte nije bio slučaj.

Deca istražuju rekvizite

Čeka se vatromet

A Beti pozira mami sa svojom vilinskom šminkom. Zapravo smo se vraćali sa rođendanske žurke.

 

Vatromet na kraju, bio joj je najuzbudljivija stvar. Iskrena svetlosna radost, pod zvezdarskim zvezdama.

Deda

Na stepenicama, dok se penjemo u ovaj naš čardak ni na nebu ni na zemlji.

- Mama, a šta ću ja da nosim?
- Evo tebi... ova kesa.
- Daj. Pfff
- Jel ti teško?
- Nije...Mama, nosim je kao neki staaari deda.
- Samo se ti penji, pa budi kakav god hoćeš deda.
- E pa, ja nisam stari deda, ja sam novi deda!

Hihihi. To se zove logika, ljubi ga mama. A deda nek gleda šta će.

Trešnja

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

PROCVALA JE TREŠNJICA
Procvala je trešnjica
sva u belom cvetu
a vrapčići cvrkuću
oko nje u letu:

Dživ, dživ, dživ, dživ...

Cvetaj cvetaj trešnjice
plodovi nek pupe
da crvenih trešnjica
vrapčićima bude.

Dživ, dživ, dživ, dživ...

Kartonske kutije su zakon

Beti i Niki ovako vide sebe.

Lilla a ponovo pravi izložbu, objaviće je 4. maja, a tema je grad od kartonskih kutija.
Sa portretima smo i zakasnili i pogrešili, trebalo je nacrtati samo lice na okrugloj podlozi.

Sada imamo vremena do 29. aprila da od kartonske kutije (od cipela, keksa ili korn fleksa) napravimo kuću ili zgradu, da lepimo, bojimo, dodajemo šta god nam padne na pamet (saksije sa cvećem i veš koji se suši na prozoru ili terasi, dal će neko dete da napravi propalu fasadu?!???).

Onda napravimo slike, sa belom pozadinom, slikano odozdo. (otprilike ovako)
Dodamo tome ime autora i kratak tekst o kućici i pošaljemo na lilla.a.design(at)gmail.com.
A onda se vidimo na izložbi.

Nešto slično organizuje i 3xmama sa bloga Rastemo.
Tema je uskrs, njena adresa triputamama@gmail.com, a rok je 25. april. Ako ste bilo šta pravili i zabeležili foto aparatom, onda se prodružite virtualnoj riznici radova.

U međuvremenu obavezno vidite kako je ova mama od šarenih tufera za skidanje šminske napravila fenomenalne piliće!


Umetnici, vidimo se!

Nije lako blogovati

Nije da se ne bavimo ničim, al nekako ne stižem više da održim korak: bavljenje decom, posao, obaveze u kući, čitanje, uspavljivanje dece (naša noćna mora- uspavati Nikija), praćenje dešavanja na internetu, i onda još sve ostalo :). Blogovanje je izgleda privilegija upornih i onih što ne moraju da se bave prevozom i poslom, ili jednostavno onih što umeju da se organizuju bolje od mene.
Pa dok ne naučim da rasporedim vreme na pravi način, pisaću s brda s dola, ili ću u jednom trenutku konačno odustati.

Do tada da vas upoznam sa divnim bedževima koje pravi manja, veoma kreativna devojka koja je ilustrovala i knjigu Kreativnog centra "Šta nam koka daje". Beti i ja samo ponosni vlasnici par komada.

Oduvek sam volela bedževe, nosila sam ih u ogromnim količinama kao klinka. Čak sam ih u jednom periodu i pravila, tačnije prepravljala: kupovala one na kojima je slika neke grupe, pa onda rasturala i pakovala svoja mala dela.

ovaj tako lepo opisuje ... mene :) piše "komplikovano"; dal vam je bilo komplikovano da pročitate?

Beti se opire ovoj mojoj ljubavi, sviđa se to njoj, al ne zna tačno gde da ih okači pa da bude skroz zadovoljna. Ima vremena, naučiće, zaraziće se. Uostalom, koga ste skoro videli da nosi bedž?!? A tako je važno biti svoj! :)

Ada Huja - NE hvala!

Poslednjeg vikenda smo izašli na reku kod Ade Huje. Greška i promašaj!

Deo koji je uređen za vežbanje (sa desne strane, odmah pored parkinga), pun drvenih sprava i dečijih igrališta je jedina svetla tačka ove priče.

Neko mudar uredio je Adu Huju tako da prolazite od parkinga restorana, pa pored livade, bašte kafića sa dečijim igralištem, parkinga tog kafića, terena sa peskom, bašte kafića sa dečijim igralištem, parkinga tog kafića, livade sa nekim ateljeom, bašte kafića..., parkinga tog kafića. Šablon je jasan.

"Ada Huja: naručite kafu, dobićete gratis izduvne gasove!"

 

Slika je možda i lepa, ali previše je teretnjaka sa obe strane cele šetečke staze.

 Nadam se da sa slike možete da procenite i sami: levo do ograde su sprave za vežbanje, iza toga su fabrike i magacinski prostori, srednji deo je pešačka staza-deo predviđen za šetnju, vožnju rolera i bicikliste, roditelje koji guraju kolica, bake sa unucima koje teško stižu... Desno je traka za automobile, između je (vidi se na gornjim slikama) veštački parking za one koji nemaju (!?!#grrr!!#...*?) gde da se parkiraju.

Krajem dana priroda je još jednom pokazala kako je darežljiva, ulepšala nam je suboru kišom i suncem istovremeno. Iz te ljubavi izrodile su se duge koje su nam obojile dan srećom!
Uživajte... uvek!

Uvili smo knjigu

Mada je najlakše bilo knjigu samo staviti u ukrasnu kesu, to mi je na kraju izgledalo 

hladno, po malo tužno, a i sam poklon (u suštini predivan) je delovao nekako jadno.

Zato sam odlučila da ga veselo i uvijemo.

 

Potrebno: 

jednobojni papir za uvijanje poklona (ja baš volim natron pak papir),

kartoni u boji za čestitku, 

malo vinice ili kanapa za ukrašavanje čestitke,

sjajne trake za obavijanje poklona,

bušači i samolepljivi kolaž papir,

balon i lizalica.

Ideju za izradu čestitke našla sam ovde.

Na gornjoj slici je ideja kako da napravite šablon: pošto je kapa u obliku jednakokrakog tougla najlakši način je da uz pomoć šestara i lenjira napravite takav trougao željene veličine.

Zatim karton za čestitku savijete i jedan krak (jedna od dve jednake stranice) trougla- šablona prislonite uz prevoj i isecite presavijeni karton duž šablona.

Ukras na vrhu čestitke tj. trougla simbolizuje pom pom, napravite ga od krugova koje možete gužvati, seckati na krajevima, stavljati nekoliko veličina itd.

 

Lizalicu ubacite u balon, isti naduvajte i zakačite za dobro zateknute trake koje ste obmotali oko papira.

Srećan rođendan i lep provod želim.

MAMA, KUPI MI...

 

Lutka od kukuruzovine za nas je bila pravi hit.

 Čitajući februarski "Mali zabavnik" sa decom, došli smo do priče o porcelanskoj lutki koju je kraljica Natalija Obrenović, krajem XIX veka, poklonila dvogodišnjoj devojčici u jednoj šetnji Kalemegdanom. Deca su se oduševljeno setila ove lutke, i rodila se ideja da vam prenesem naše utiske sa izložbe "Mamaaa kupi mi..."

Mi smo izložbu posetili početkom decembra, ali vidim da ona još uvek traje, pa je toplo preporučujemo.

 

Deca su počela da posmatraju eksponate hronološki naopačke, od igračaka od kojih neke imaju i sami, pa do porcelanske lutkice sa početka priče. Ja sam ih čak i hrabrila da krenu tim redom. 

Ideja je bila da zadovolje radoznalost (kao u prodavnici), a da onda na miru pogledamo sve ostale eksponate. Bila sam u pravu, sve što je izloženo bilo je vizuelno proučeno i propraćeno sa mnogo pitanja.

 

Lutke od hartije koje imamo i mi, ja ih volim i forsiram, a Beti to prihvata sve više.

 

Kada sam ja bila mala ove lutkice iz šibica su bile obavezna stvar koju sam kupovala na letovanju u Grčkoj. Mislim da i sad imam bar jednu, u onoj fioci koja se u kući mojih roditelja, koja se još uvek vodi kao "moja".

Ovu gumenu devojčicu i gumenog Pinokia koji se vidi na slici ulaza u Etnografski muzej, deca su prepoznala: "Mama, ovo i mi imamo kod Babe i Dede!". 

Smešno... "MI"... e da znate... to je moje! Doduše kažem vam to u sebi, al to ne znači da vam poklanjam, samo vam pozajmljujem. I tačka, nema rasprave!

 Krpene i gumene lutke u narodnoj nošnji.

A onda, na dalje sve starije igračke, čak i smederevac, i kolica za bebe kao prava. I krpene lopte, čak i neke igračke za koje nismo ni znali odakle na izložbi i kakva je priča vezana za njih.

Ali ovo je zaista pravi poklon i za decu i za roditelje, a verijem i za bake i deke. Ovi prvi će moći mnogo da nauče, ostali da se mnogih stvari sete.

Verujete li da je i ovo igračka?!!

A sledeće je "obuci Cicu". Znam da se negde krije kutija puna mojih Cica, i Helge i Kamaička i svih ostalih koje sam sekla svakog petka, kada je izlazio Politikin Zabavnik. Pa spakujem odela u kovertu, a koverte u kutiju. Na kraju obavezno i selotejp, "šnajderka" na delu ako se nešto pocepa... Dakle... Etnografski muzej!

Buđenje ranog proleća

Bela cvetna kruna iza visokog kamenog zida... srednjoškolci što bacaju papirne avione na Tašmajdanu... drvo koje kao da se budi dok se prvi listovi rađaju...
Čini se kao da nam ne treba ništa više sem osmeha, bar na trenutak?!?