21:6

Sedim u gradskom prevozu "naopačke", dan sunčan, udarila neka sparina, idem na posao. I brojim, u automobilima koji idu u istom smeru, koliko ljudi je vezalo pojas.
Ovo je zemlja Srbija, 21:6 u korist ne(po)vezanih.
Starih se navika teško odričemo, još ako su izlepljene natpisom "mora" onda je to sigurno stvar za rušenje, a ko bi ga sad znao zašto.

A onda pročitam post Fiskalni račun-kad narod krene na sebe! (Sasvim obična priča), pa pročitam i komentare. Legne mi sve kao šamar budali :). Da nije tako "iz dana u dan naša", priča bi bila sjajna, ovako se teško vari od količine surove realnosti.
Naježih se od pomisli u kakvom se vrzinom kolu vrtimo, sve same guje gde god se okreneš. Ne valja što nam eto sudbinu kroje neuki i bezobrazni, čak često ipak pismeni; al ne valjaju ni oni slepci što nas vode i levo i desno.
Kako god okrenem u glavi mi se samo stvori slika ribe što se batrga u mulju, a kad god bi da udahne vazduh od zagađenja pobegne opet u mulj.
Čini mi se da više ne umem da upadnem u bedak, sad me gađa bes - a ustvari se pitam: šta učinih ovoj svojoj deci kad ih ovde rodih?!

Za kraj, Suske me "odvede" do Shaputalice Whisperer; e tu napunih baterije pozitovnom energijom, i odoh da mirno spavam. Hvala i jednoj i drugoj ( i svima što se "tuda muvaju" :)), što su u istim gov... (bip) kao i ja, a ne zatvaraju oči, što se bore protiv toga na svoj način-imaju snage, hrabrosti, pameti i ludila, svega po malo, ipak ničega previše.