Vikend

Eto, Marfi je dokazao i u mom slučaju da je najveći stručnjak za sve moguće planove koje čovek ima. Šta god hteli i planirali, on može da poremeti u treptaju oka ako treba. U mom slučaju za par sati, toliko mi je trebalo da dobijem temperaturu (preko 37), da proslinavim i prokašljem, i skroz se ubedačim. Nikad mi se ne odmara kad sam bolesna, baš tad mi eto nije do odmora, a i imala sam toliko posla i planova... Al eto ne odoleh ovome, samo na kratko da ostavim trag na netu i ispljujem prehladu, koliko god "ništa strašno" bila. Doduše samoinicijativno lečenje antibioticima već pomaže pa se nadam za par dana ima da budem kao nova :).

Do tad par stvari, preko Škrabalice, do Piskarala, pa pročitah komentare. Da samo pohvalim "naš" vrtić, to malo zdanje doduše i nije vrtić već jaslice, u kojima su 2 prostorije preuređene tako da prime mešovite grupe. To znači da imate u jednoj grupi decu 2 generacije, tako da moje dete sada ide sa predškolcima u grupu, sa svoje 4 godine. A dal će ona sledeće godine u predškolsko još vagam i smišljam. Reako bi neko da to ništa ne valja, i možda bi bio u pravu, ali možda i ne, ko će ga znati?!? Prave stvari i jesu uglavnom propraćene komentarom "da ne poveruješ", "neverovatno", i sve u svemu budu čuda ili igre sudbine.
Danas su čujem i u vrtićima previranja i premeštanja, kao u uvek ne zna se ko koga i zašto ubija u pojam, al dobismo opet novu vaspitačicu. Spremam se da se bacim u proteste jer se pre neki dan po prvi put desilo da uđem u sobu i zateknem 6 devojčica koje sede za stolom i rade NIŠTA. Tako sede i pričaju $#"&$!"??? Čekaju mame?!? Pa neće to piti vodu baš dugo, daću joj još malo vremena pa posle neg dubi na trepavicama. Zašto sam sad ljuta? Zato što smo u poslednjih godinu dana izmenili 3 vaspitačice i svaki put sam ja imala u glavi frku kako će to sve da teče. Ali prethodne dve devojke, mlade, verovatno i sa kratkim radnim stažom ustvari su bile sasvim dobra energija. Jednoga dana smo došli po decu i zatekli na zidovima priče o njihovim projektima.
Npr. radilo se na osećanjima, ljutnjama i sreći, reakcijama i izvinjenjima u okviru grupe, među decom. I neke druge stvari.

Ali ono čega sam se setila kada sam videla Škrabalicin komentar kod Piskarala, bilo je što su napravile knjigu dečijih crteža, koje su oni pravili crtajući levom rukom, tj. suprotnom od ruke kojom se inače služe. Na poleđini svakog rada bio je dečiji odgovor na pitanje: Šta oni misle o crtanju levom rukom? Sjajno. Koliko je to dobro shvatila sam posle odgovora koji je glasio otprilike ovako: "Bilo mi je super zato što sam radila nešto što mi kući ne dozvoljavaju da radim".

Naše neznanje je naš najveći neprijatelj!
Odoh da se samo-lečim! :)



I još za kraj da podsetim ono dete u meni da je lek, za sve, u radosti i smehu (posle kutije antibiotika) :)