Svi zajedno

Pa i nije dan kao i svaki drugi

Pitam se u kom trenutku počinjemo da zameramo odraslom ono što smo mu opraštali kao detetu.
U kom trenutku prestajemo da ga razumemo jer je živeo kako je živeo, jer su ga vaspitavali tako kako jesu i jer je prolazio kroz vrtlog nerazumevanja, bahatosti i terora. Maltretiranja. Nasilja.
I kada to detetu treba da prestanemo da opraštamo.
Jer svaki je čovek nečije dete, al neki pobiše (bukvalno) toliku decu u Srbiji. I zagorčaše život nama živima. I još nas bombe zrače, još ubijaju tolike generacije koje se još nisu ni rodile.
A behu sve to nečija deca nekada, ne tako davno.
I kao tačku na ceo tekst stavljam jedan veliki ?, što da ga pišem ranije kad je kod nas sve ustvari jedan običan ? ?

I tako to bi

Juče čitam kod Suske da voli crnu čokoladu, Bambi je sjajna 70%, i naročito sa malinom, sa višnjom ne toliko...
Pa čitam kako se guše nečije životne vatre, kako se žar u očima gasi i kako one dobijaju onu tešku bolju gareži...
Danas shvatim i kako to počinje; jedna osnovna škola, dan kad roditelji i deca mogu da pogledaju kako su ovi drugi uradili prijemne ispite za upis u srednje škole (ne citiram, pišem po sećanju):

Ma neka, nek vidi i matematiku, kad je glupa.
Pa da, vidi samo šta si pisala.
- Nemojte je samo tući, molim Vas.
Ma neću, dovoljno je sama sebi napravila.
Ma kažem ja, ne mogu svi da valjaju. Baba i deda su joj bili seljaci, radili su na njivi, i oni nisu valjali. Pa sam sledeća generacija bila ja, to je valjalo. Pa je sledeća generacija ona, i eto sad ona ne valja.
Pa mora neko da radi i najgore poslove, šta ćemo, ne mogu svi da imaju dobre.
- Sačekajte... smiri se, ne plači, sad ne možeš ni da shvatiš gde si pogrešila kad se tako treseš.
To je to, kažem ja kako svaka druga generacija ne valja.
Ma to ti je, kad je neko...

Više i ne znam, ne čujem; nisam ni primetila kako ni zarad bloga neću da pamtim loše stvari.
A i ne mogu, nekako ne umem to kamenje da svarim.
Nisam nikada ni mogla ni naučila, još od Nikite Mihalkova, pa kroz ovu našu realnost.
Probam da izgladim stvar:
"Ne mojte tako, nikad se ne zna. Nemojte govoriti nešto zbog čega ćete kasnije žaliti."
Al nemam kome da pričam. Kamen! Ili nešto gore.
Povlačim se.
Žalim dete. Valjda će negde biti pravde i za njega. Rano je počela ta njena nepravda zvana život.

Jedino osta taj gorak ukus u ustima.
Pružih ruku za sokićem, bar da se zavaram, pa i ako ne upali... Misliću na sok, bljutav, kalorije, šećer, veštačka boja, ma bilo šta.

Odoh i sad, da više ne pišem, ne znam samo kako će biti onom ko pročita. Mošda i nisam umela da prenesem emociju, al slika je svejedno dovoljno gadna. Ili tužna. Svejedno.

Dan kao i svaki drugi, za mnoge

Danas su se ulagale žalbe na rezultate prijemnog ispita za upis u srednje škole.
Proći će i današnji dan, i već sledeće sedmice mnogi se i neće sećati po čemu su bila bitna i pamtila se poslednja 3 dana u životima čitave jedne generacije i njihovih roditelja.

Ali ovo je molba onima kojima ovi dani jesu bitni, onima kojima se čini da čitav život zavisi od njih:
Ne mojte grditi svoje dete. Sada mu pomozite da manje pati.
Ne mojte tući svoje dete.
Ne govorite mu da je glupo zato što je imalo tremu.
Ne govorite mu da je nesposobno zato što nije prepisalo. Poštenje se teško uči, u zemlji Srbiji ta se biljka više ne uzgaja.
Ne govorite mu da ono ne vredi ni malo.
Ne govorite mu da je propalica.
Ne govorite mu da je budala.
Ne pričejte kako je površno, naročito ne nepoznatim ljudima.
Zagrlite ga, to mu nedostaje.
Utešite ga, to očekuje.
Nasmejte mu se, to mu je potrebno.
Recite mu da ćete se izboriti, to mu je jedino ostalo.

Sve ostalo jeste takvo kakvo jeste, i sad je lako pričati grditi tući mrštiti se nipodaštavati kukati objašnjavati coktati pitati"Pa kako BRE?".
Lako je sad govoriti: Znao sam..., Eto vidiš..., A ja kad kažem..., To je to, sad mu je sudbina zapečaćena..., Eeee kad si ovo pogrešio...
Sad je svašta lako pričati, i kroz priču se roditelji olakšaju, il' sebi život učine još crnjim; a deca?!?... Dal je baš svaki njihov osmeh onaj nehajni, dal je baš svaka suza folerska, dal je baš tako kako kažemo...

I šta na kraju više boli, taj zbir lošiji od očekivanog il' onaj osećaj da vas ne vole zbog toga što jeste već zbog toga što ste ispunili očekivanja?!
A kao roditelj se pitam, gde su to zapela naša očekivanja, u kom su se to tunelu izgubila?
Jer bol je jedno- svi bi smo mi uspešnu decu, da rade šta vole u životu, da mogu što mi mogli nismo. Al gde je ona bezuslovna ljubav, gde je topla podrška kad im je najpotrebnija?

I šta na kraju više boli, taj zbir lošiji od očekivanog il' onaj osećaj da vas ne vole zbog toga što jeste već zbog toga što ste ispunili očekivanja?!
Na kraju krajeva i čija očekivanja?
Molim vas, odvedite dete na sladoled, nasmejte mu se samo onako, baš zato što na kraju kad ga pogledate, to jeste, još uvek, samo DETE!

Lutke od papira

Sasvim sam sigurna (naročito posle priče o Sari Kej) da su sve mame iz mog vremena (pokušah u nekoliko navrata da objasnim šta podrazumevam pod tim, pa nikako da sročim to kako treba-odustajem) imale kutije prepune lutkica od papira i njihovih haljinica, cipelica i drugog. Evo o kom je vremenu reč, ko je tada bio mali znaće o čemu pričam: u Politikinom zabavniku je svakog petka na predposlednjem listu izlazila po jedna lutka (od papira) sa odelima, i tu su se smenjivali celi ciklusi likova. Npr. ja sam ludela za porodicama Kremenko i Kamenko, pa sam imala sve likove, od Vilme do "obucite Dina". Koje je to ludilo bilo, svaka lutka je imala poslebnu kovertu, pa sve u kutiju od čizama, i to Tatinih ( imao je najveće stopalo).

Negde se te kutije vuku i sad, sigurna sam, na tavanu il gde bilo drugo.
Samo nikako da dolete do nas, pa sam ja počela da kupujem mom detetu, ženskom, a dovoljno odraslom, knjigice i lutkice, sve da se izreže i obuče. I nakupilo se toga: Saša u šetnji (toga je imalo i kad sam ja bila mala, a sudeći po kvalitetu štampe najverovatnije i pre toga), Bratz, Princeza Natalija (sve od kartona, oči su mi ispale dok sam isekla), i razne druge.

Izdvajam međutim dve vrste koje preporučujem, ako su vam deca u vrtiću, a naročito ako negujete baratanje makazama kod njih.

• Prva je "Ana", ne znam na žalost ko je izdavač jer sam pre bacanja zaboravila da vidim. Ali sjajna je jer deca ne seku duž ivice odelca, već po crticama, pa i ako pogreše, kad malo porastu opet će moći da poprave "štetu". Ja sam isekla samo lutku, sve ostalo sam prepustila Beti, ili popravila ako baš ona zahteva. Čak se nisam ni setila da ona može da reže sama, ideja "JA ĆU" je potekla od nje.
  

• Druga je knjiga prepuna već izrezanih stvari-od sirena ili princeza do njihove odeće, izdavač je IPS, ima ih svuda. Ono zbog čega ih volim nije što vaše dete neće rezati, već što može samo, po šablonu (obavezno ostavite "rupe") da crta nove komade odeće. Da posle boji kako hoće, a onda seče i oblači, i na kraju baci ako nije zadovoljna.

Moja je Cica otišla korak dalje, nacrtala je nove lutke, samo je bila nezadovoljna što ne zna kako da sirene dobiju rep umesto cipelica, pa sam tu u pomoć pritekla ja, umetnik u razvoju, uspešan.
Bar tako Beti kaže, a to je jedino bitno!