I tako to bi

Juče čitam kod Suske da voli crnu čokoladu, Bambi je sjajna 70%, i naročito sa malinom, sa višnjom ne toliko...
Pa čitam kako se guše nečije životne vatre, kako se žar u očima gasi i kako one dobijaju onu tešku bolju gareži...
Danas shvatim i kako to počinje; jedna osnovna škola, dan kad roditelji i deca mogu da pogledaju kako su ovi drugi uradili prijemne ispite za upis u srednje škole (ne citiram, pišem po sećanju):

Ma neka, nek vidi i matematiku, kad je glupa.
Pa da, vidi samo šta si pisala.
- Nemojte je samo tući, molim Vas.
Ma neću, dovoljno je sama sebi napravila.
Ma kažem ja, ne mogu svi da valjaju. Baba i deda su joj bili seljaci, radili su na njivi, i oni nisu valjali. Pa sam sledeća generacija bila ja, to je valjalo. Pa je sledeća generacija ona, i eto sad ona ne valja.
Pa mora neko da radi i najgore poslove, šta ćemo, ne mogu svi da imaju dobre.
- Sačekajte... smiri se, ne plači, sad ne možeš ni da shvatiš gde si pogrešila kad se tako treseš.
To je to, kažem ja kako svaka druga generacija ne valja.
Ma to ti je, kad je neko...

Više i ne znam, ne čujem; nisam ni primetila kako ni zarad bloga neću da pamtim loše stvari.
A i ne mogu, nekako ne umem to kamenje da svarim.
Nisam nikada ni mogla ni naučila, još od Nikite Mihalkova, pa kroz ovu našu realnost.
Probam da izgladim stvar:
"Ne mojte tako, nikad se ne zna. Nemojte govoriti nešto zbog čega ćete kasnije žaliti."
Al nemam kome da pričam. Kamen! Ili nešto gore.
Povlačim se.
Žalim dete. Valjda će negde biti pravde i za njega. Rano je počela ta njena nepravda zvana život.

Jedino osta taj gorak ukus u ustima.
Pružih ruku za sokićem, bar da se zavaram, pa i ako ne upali... Misliću na sok, bljutav, kalorije, šećer, veštačka boja, ma bilo šta.

Odoh i sad, da više ne pišem, ne znam samo kako će biti onom ko pročita. Mošda i nisam umela da prenesem emociju, al slika je svejedno dovoljno gadna. Ili tužna. Svejedno.