Majstori

Nikada ranije nisam krečila, čak je i moje prvo farbanje bilo pre par meseci, kada smo sređivali ogradu u vrtiću. A onda je moj tata odlučio da mi pokaže kako za to i ne treba neka posebna spretnost, pa sam sama okrečila terasu, najviše zbog dece a onda i zbog nas samih.

Ipak, još pre terase odlučih da dodam u dečiju sobu još polica (prvih stotinak je visoko), da deca mogu sama da ih srede (nije Montesori fazon, al ima nečeg i u tome). I tako, kad smo kod boja, odlučim da to mora da bude u nijansama prekrivača na dečijim krevetima. Dakle, zeleno i roze. Odem do obližnje prodavnice i oni me "obaveste" da od tog posla nema ništa: ili auto sprej, varijanta koja me finansijski odmah odbila ili neka boja koja bi smredela i sušila se par dana. Ja sam htela što jeftiniju i prirodniju stvar. :(

I eto opet mog tatice: zašto ne bi smo tonirali kreč i završili posao?!?. Ispalo je lakše nego što sam mislila, jednostavno je i zanimljivo mešati boje.

A onda su se pojavila deca, naravno da bi i oni da mažu. Može, u pitanju je kreč, nema nikakvih problema! A ja stojim i gledam zgranuta: ona šaka godina, 2 godine i još malko, maže kao da sam ga rodila sa valjkom, kao da je samo to radio celo proleće. Čini mi se da ja izgledam baš smotana u poređenju sa njim. A Beti me ostavila bez teksta farbajući detalje. Već sam se spremala da uzmem četku da preskočene delove ja zabašurim, ali ona je provalila da sve mora da se ofarba perfektno pa je tako i uradila posao, prelazeći lepo po nekoliko puta gde treba, po ćoškovima i ivicama.
Nekada treba samo probati, mali ljudi će vas iznenaditi koliko su veliki... i kako niste ni primetili kada se dogodilo to čudesno, zajedničko odrastanje.