Pa i nije dan kao i svaki drugi

Pitam se u kom trenutku počinjemo da zameramo odraslom ono što smo mu opraštali kao detetu.
U kom trenutku prestajemo da ga razumemo jer je živeo kako je živeo, jer su ga vaspitavali tako kako jesu i jer je prolazio kroz vrtlog nerazumevanja, bahatosti i terora. Maltretiranja. Nasilja.
I kada to detetu treba da prestanemo da opraštamo.
Jer svaki je čovek nečije dete, al neki pobiše (bukvalno) toliku decu u Srbiji. I zagorčaše život nama živima. I još nas bombe zrače, još ubijaju tolike generacije koje se još nisu ni rodile.
A behu sve to nečija deca nekada, ne tako davno.
I kao tačku na ceo tekst stavljam jedan veliki ?, što da ga pišem ranije kad je kod nas sve ustvari jedan običan ? ?