To čudo zvano priroda

Kako se silno čovek obraduje prirodi... čudo jedno kako je to umirujuća stvar. Ponekad mi se čini da osetim kako se sitni grč u stomaku lagano gubi svaki put kad odem u neku zelenu oazu. Odmah mi napamet pada ona priča o izvoru života-okupaš se i opet si mlad.

Naša zelena oaza je plac blizu Beograda. Reči su suvišne, a nešto i nemam inspiracije. Zeleno me dovoljno opušta.
Vidite kako su deca dobila kućicu samo za njih, nicala je polako ali sigurno, zahvaljujući prolećnim radovima. Vremenom je postajala sve gušća, na slici nije njen konačni oblik.
Meni bi i ovo bilo dovoljno!

Još malo čarobne prirode kod maya*made, i prođe i ovaj divni letnji dan.