Ima tu nečeg

Davno sam gledala neku emisiju u kojoj je gostovala Isidora Bjelica i komentarisala kako je mnogo stvari u životu određeno nekom višom silom, pa nas tako određuje čak i sopstveno ime. Da ga nismo dobili slučajno, već da se u njemu ogleda i naša karakter, naša ličnost.
Onako sujeverna kako jesam, verujem ne samo u tu već i u sve one priče o podzemnim vodama, o kosmičkim silama. Verujem u one poslovice u "pećini"- kad god deci kupujem kokice ja uzimam mali papirić kao moju "poruku dana", kao što se uzimaju kolačići sudbine u kineskim restoranima. Verujem da će mi dan biti onakav kako počne, ako mi pobegne autobus ispred nosa, znam da slabo šta treba i vredi "juriti" tog dana.
Da sam sportista verovatno bih imala nasmirdljivije čarape u timu, ili bi to bila neka manje ubitačna glupost, sreća pa nisam u tim vodama.
Svejedno, primetila sam dosta pre nego što sam počela da pišem svoj blog da u Boru postoje ljudi neviđene kreativnosti, pa i duhovitosti, i duhovnosti, kada je ova umetnost u pitanju. I čitajući njihove blogove svaki put sve više potvrđujem svoje stanovište. I svaki put se pitam, dal' je to od nekih podzemnioh voda? Ili od rudnika, ili patuljaka?

I tako šetajući po njihovim postovima naiđem na Džejn (već je u interesantno), zapravo na Happython, i eto uživala sam dok sam slušala tu divnu muziku. Hvala Džejn na ovom vedrom tonu, ovako vedrog dana. Od svega izdvajam i njen izbor No1, jer mi je izmamio osmeh, onaj vragolasti, blagi, onaj posle koga punim pluća optimizmom, a srce nadahnućem.