Mi se ne bojimo, učimo da brojimo

Počeli smo da učimo brojeve početkom godine, polako i sigurno.
Prvi brojevi su bili 1 devojčica i 2 kuca. Dobra strana ovakvog učenja je što deca sama prave brojeve, daju im likove koje odaberu opet sami i kad ih okače na zid pred očima su im sve vreme. Kasnije ih možete lako uvežbavati: tražiti ih u novinama, albumima za sličice, cenovnicima iz hipermarketa. Usput smo uvežbavali boje.
I tako broj po broj, tempom koji je Beti sama birala. Svaki put je odlučivala koje značenje da im da, npr. broj 3 je princeza, 4 dečak koji ide na more. Pre neki dan igri se pridružio i Niki, napravio je svoj prvi broj: 6 je košarkaš. A Beti je tako brzo porasla, kada smo pošinjali ja sam makazama sekla sve, sad to radi ona sama, čak je i broj opcrtala i isekla bez moje pomoći.

Potreban materijal:

• brojevi, možete ih odštampati ali mi smo koristili one puzle od kojih se pravi tepih, sa brojevima (napomena: tzv "eva puzzle" spadaju u opasne igračke, više o tome obavezno pročitajte na bebac.com)
• karton u boji
• olovka grafitna
  
• bojice (drvene, vodene) ili flomasteri
• lepak
• makaze
• stikeri, za oči nos i usta
• odelca i kose su lutkice sa making friends.com
  
• oči i usta, ruke sa making friends.com
• dvostrani selotejp
• još može da se koristi i kolaž papir, onda perlice, ostalo smislite sami
  

Na karton postavite broj, licem na dole i date detetu da oko njega povuče olovkom liniju po kojoj će izrezati karton.

Odela odštampate po dečijem izboru, (ovde su teme) i date im da oboje.
Ili napravite likove nekih životinja. Uši se prave lako, ostalo docrtajte ili uzmite nalepnice.

Izaberete sa detetom par ruku, pa očiju i na kraju usta.
Isecite vi ili deca sve to, i zalepite na karton tj broj.

Dodajte još neki deo, mi smo koristili one suncobrane za koktele ali smo ih prepolovili zbog zida :). Mogućnoti su razne, što više igre i mašte to deca bolje zapamte broj.
Na kraju zalepite na zid koristeći dvostrani selotejp.


Najvažnije, uživajte u igri!

Hladno i oblačno

Kao uzburkno more, samo mi je nedostajalo vremena - trebalo je da sačekam da se pojavi brod kapetana Kuke, Nedođija i bar jedan dečak što leti.

Kakva sedmica

Svašta nam se dešavalo protekle sedmice: nije nam radio internet neko vreme, pa smo imali kišne dane, pa sad hladne dane (jeste da je oktobar, ali ja do novembra ne očekujem medvede ni na pragu pećine). Igrali smo se sa lišćem i vunicom, plastelin nam se osušio, bili smo nekad više nekad manje uspešni. Ja ovih dana slušam Buena Vista, internet i dalje malo radi malo ne, sunce se izborilo za svoj komad neba i sad sija punim sjajem. Uopšte mi ne smeta što je zubato.

Ono što sam htela da vam pokažem je ideja koju sam još pre leta videla ovde.
A onda sam je malo modifikovala, jer mi vikende lakše isplaniramo nego ostale, manje-više svakodnevne obaveze. Ja sam napravila spisak nekih stvari koje treba da obavim pre ili kasnije i stavila u staru teglu.

Još da dodam nalepnicu, neku otkačenu i eto meni pomagača. Kad ne znam gde ću pre, izvučem srećnog dobitnika i bacim se na raspremanje ili odrađivanje nekog posla koji već dugo čeka na svoj red (treba da ukoričim neke dečije knjige).
Doduče, i varanje je dozvoljeno: ako izvučete nešto što vam se BAŠ ne radi, vratite papirić pa dajte sreći drugu šansu. Mada ja ovako sujeverna uvek mislim da je baš ono što izvučete prava stvar.

Tako može da se organizuje i po neko igranje sa decom, slučajnim izborom danas pravimo...

Knjige

Volim da kupujem knjige deci, a oni da ih čitamo pred spavanje. Tako smo u jednoj običnoj jesenjoj šetnji prolazili pored zavoda za udžbenike, i naravno svratili "samo da vidimo" šta ima zanimljivo. Beti i ja. Pustila sam je da bira (kao i uvek), po jednu knjigu za nju i brata koji je grabio prema parkiću.

Prelistavale smo i tražile, i to je trajalo :), a onda se ona, gotovo u sekundi, odlučila za ove dve:

• "Zdravica" Duško Radović za nju i
  
• "Kiša od slatkiša" Milan Mihaljčić, za brata.

Nikijeva knjiga je neobična, maštovita, govori o tome koliko smo različiti i kako je to dobro. Upakovano u kišu od tegli meda za medu, banana za majmuna itd.
Njen mi je izbor bio čudan, ne zato što je loš (naprotiv) već zato što već imamo knjigu pesama Duška Radovića, mada ne sa ilustracijama. I čitamo je.
Ali, naravno da sam ispoštovala njeno odlučno "hoću da uzmemo ove dve".

Istini za volju, ja sam htela da kupimo nešto što sam prvi put videla na blogu kod Škrabalice. Tada nisam bila naročito zainteresovana za ovu knjižicu, sve dok je nisam u knjižari pročitala. Tražim reči da je opišem, al mi ne ide, jednostavno je nežno upakovana istina o životu, izborima i onim što mi od njih stvaramo.Ali Beti je bila tako sigurna u svoj izbor, da sam brzo odustala od ubeđivanja. Zato sam se ja danas vratila i kupila je, sama. A onda sam na putu do kuće odlučila da im je ne dam odmah. Pada mi na pamet kako bi mogla da bude odlična pozorišna predstava, nov način da se druže sa knjigama uopšte, a i sa onim što oni od njih mogu da stvore.

Samo nam sad treba jedna riba, jedan rak, jedan kit, jedna meduza i školjka. Malo mašte i mnogo snage. Ali ako išta od toga bude bilo, samo će se potvrditi ona narodna: ko se u kolo hvata u noge se uzda. Ide zima, biće dana :)
A knjigu pročitajte obavezno, videćete da će vaša reakcija biti bar stidljiv osmeh. Evo pitajte Škrabalicu :).

Poslednja nedelja septembra

Vreme je predivno, tako je lako uživati u njemu. Naročito kad smo svesni da će vrlo uskoro sunce pokazati svoje zube. Zato želimo da vikende provodimo u prirodi, trudimo se da iskoristimo svaki minut. Poslednje nedelje septembra pobegli smo od gužve, želeći da budemo na nekom mirnom, tihom mestu i u krugu porodice. Evo nas opet u našoj oazi.

Pronađite mene na slici!

Evo bogatstva jeseni, mljac!

Orah, čije sam plodove slikala, a pod čijom je velikom krošnjom pravo uživanje odmarati na toplom suncu miholjske jeseni.

Deda i deca, u pauzi od posla :)

Svi su bili vredni
...samo nisu svi slikani u radnoj atmosferi.

Uja je čistio oluke;
nov zadatak: pronađite čoveka kod krova i...

...pauka koji beži u travu.

Deca su bila kreativna - za provod i igru nekada treba samo malo pogledati oko sebe. Mi nismo imali ni papir, ni lepak, tako da nam čovečuljci na kraju nisu ostali za uspomenu, ali i ove slike su sasvim dovoljne. Sakupljali smo lišće za vrtić, pa sam se setila igre koju bloguju mnogi na netu. Imali smo na raspolaganju lišće, cvetiće, travu i bundevine semenke (malo smo ih grickali, malo pravili oči i usta). Nikiju sam ja pomagala, ali Beti je sama napravila devojčicu sa čupavom kucom, obe sa cvećem u kosi. Uostalom pogledajte sami:

Opale latice od ruže baš su obradovale Beti (dok jednom ne smrkne drugom ne svane), pa je odlučila da ih koristi za devojčicine čizme i kucino telo... ili jaknu (?!?).

A evo ih i naši momci, poziraju mami.

Kad smo krenuli kući bilo je već kasno poslepodne. Deca nisu spavala kad je trebalo pa su u kolima popadali od umora, samo su se izvalili preko sedišta. A nama se prijeo sladoled, kažem vam bio je to divan, divan dan.

Wireless love

Grafit ne potpisujem ja, samo ga često viđam iz prevoza. Ulepša mi dan svaki put.
Wireless love
lokacija: BG, 29. novembar, zid kod zgrade SUPa.

Šifonjer za vrtić

Ovaj vikend nije baš protekao kao što smo se dogovorili u petak, zapravo nije bilo po dogovoru uopšte. Pa ipak je bio kreativan, i omogućio nam da maksimalno uživamo u ovim toplim danima. Ja sam sad kao gušter, željna sunca, a njega je bilo sasvim dovoljno!
U petak smo bili kreativni, zapravo Tata.

Evo o čemu se radi, u vrtiću su nam rekli da je iz ministarstva stigla naredba da se naprave kartonske fascikle za svako dete, veličine 1m x 70cm u kome će se čuvati dečiji radovi (hhihihi, kako ovo glupo zvuči, ali dobro ste pročitali, "metar sa sedamdeset"). Do sad se sve stavljalo u kutije od cipela, koje smo mi roditelji ukrašavali sa decom. Nema je čak i oslikavanje kutije bilo skroz gotivan posao, koji je doduše trajao prilično dugo. Beti je sama iseckala sličice, ponije i princeze iz časopisa, pa neke šareniše iz "vodiča za roditelje" koje smo zatim zajedno lepile lepkom za tapet. Svaka faza je morala da traje po par dana, da odleži :) Ali je na tu kutiju ona i dan danas veoma ponosna.

Mađutim to je sad postalo suviše sitno, jer ako deca budu crtala velike radove moraće crteži u kutiji da se gužvaju!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
A daca NEMAJU GDE da crtaju velike radove, jer oni imaju 3 stola u sobi. Teško da će SVI imati tu privilegiju da im za delo treba fascikla 1mx70cm. Smejurija. Do sad su te velike radove crtali po grupama ili svi zajedno, i baš to mi se sviđalo. Svako je znao svoj posao, ali su umetničko delo stvorili ZAJEDNO.
A onda su ljudi kupovali kartone koji ne mogu biti kraći od 3m, jer to treba da bude prava fascikla, koja će unutra imati savijene krajeve. A da, i dva džepa za dve sveske A5 formata, da vaspitač napiše komentar svakog deteta i još neke pedagoške kvake za svako. Pa sad, više bih volela da se ti komentari pišu na samom crtežu ili radu.Ovako više liče na šifrovane poruke. Zamislite sebe kako kopate jednoga dana po tim dečijim crtežima i uspomenama, dok terate muža da komentar traži u svesci kao indeks na kraju knjige :

... na strani 8. piše da je rekla (nešto)...
A??? Nemoguće?%/#$/?
Ma gledaš dušo pogrešan crtež, čitam ti o onom pre njega... ne tom... onom još pre njega.
Aaaa! Da, sad ima logike. Onako nije vredelo ni da okrećem crteš naopačke.

I još se pitam ko će decu da čuva dok vaspitač popunjava sveščice. Za njih 20 i kusur.
OK, sad bi me neki kolega dobro izribao, pa to su pedagoške odrednice i putanje koje je utiralo... Ali ja samo jedno znam, sa decom će se neminovno manje raditi, a više će se ostavljati da se zabave SAMA. A to me uvek tako razbesni, kom je kretenu palo na pamet da od vaspitača pravi pisara i da mu NA TAJ NAČIN proverava kvalitete??? Nek dođe 7 dana da on tako bavi se decom - piše, a JA da vidim dal sam zadovoljno šta mi dete radi u vrtiću. Kreten!!!

Ja sam samo rekla da mi ne pada na pamet da još i karton plaćam (čiji li je to rođak uvezao ogromne količine kartona pa sad ne zna kako da ga plasira na tržište!?!). I tako smo uzeli neke dugačke kutije u nameri da ih recikliramo, ne znam ni od čega su bile, tek našlo se toga pored parkića dovoljno, čak je i drugima ostalo. :)
Tata je to lepo iseckao i savio, izbušio rupe i spojio delove pletenicama od kasa, najlonskih (štos koji sam ja pokupila sa interneta), pa ukrasio krajeve, one iskrzane od noža, selotejpom u boji. Deca su bušačem napravila pahulje i zvezde od samolepljivog tapeta, pa lepila gde su hteli. Ja sam oduševljena, Tata manje. Kaže "Da vidiš kakve su ljudi kutije doneli...". Ali mene ne zanima, i deca su učestvovala malo, gledala i smejala se ("šta ćemo sa ovim da radimo?") i nismo išli da kupujemo karton, pa smo vremenski isto prošli, pare smo uštedeli, nije nebitno. A i nije nešto normalno u pitanju, pa ako neko pomisli da nam ova superiška stvar izgleda kretenski samo je potvrdio moje mišljenje: kakav zahtev takva i realizacija.
Jedino smo omanuli u ovom delu sa crvenim selotejpom, nismo znali da kutije treba sve da izgledaju sve isto. (?????????) Pa nek odlepljuju oni, mi smo svoje završili.


O nedeljnoj zanimaciji... pisaćemo uskoro.