Žuta minuta

Eto kod mene sve po starom: internet nije radio cele dve sedmice... nije ni bitno zašto, wireless love :). I taman kad su me izdali živci i kad mi se smučilo da čekam da se pokrene ( :p čim ne valja pljuc na široko i na veliko, a kad radi nigde hvale) proradio. Pu pu, da ne ureknem.
Kao da se život vratio u normalu.

I onda nikako da napišem nešto, reči ne dolaze, sve se svodi na piši briši već danima.
I na čitanje onoga što su pisali drugi.
Toliko je besa, tuge, očaja, toliko se nakupilo nekog sivila u ljudima, revolta.
Nije ni čudo doduše, gde god da mrdneš i čega god da se dohvatiš, trulež i memla, smrdi na buđ. Samo... ja sam već dosta dugo pesimista (davno beše studentski protest '96), držim se šablona "bez nade" pa me događaji ne seckaju na froncle. Šokiraju da, često i zapenim, ali sad me sve to ne izjeda iznutra, ne dam da troše moje živce. Koliko god mogu!
Ponekad se pitam da nismo nekom džinu igračka, kao što ljudi drže mravinjake u uskim terarijumima u stanu. Pa kad mu se smučimo jednog dana, samo će jednim potezom da nas istrese sa zemaljske kugle na pod i spršti kao da gasi cigaretu...

Trudim se da brinem samo o sitnicama koje život znače. (Pa nek je i laž!)
Naljutim se s vremena na vreme, na sebe il nekog meni bliskog, pa odem u kupovinu- najbolji anti teg nagomilanom gnevu. Obradujem sebe, doduše sitnicama, ali me te male stvari oraspolože. Nateraju da probam ne da zaboravim, već da ne dam da se slomim.
Tako sam kupila ovu knjižicu, par dana prad sajam knjiga, nije mi bilo do čekanja. Obavezno kafa i crna čokolada, u malim količinama (i to da se lažem malo). I sok ne zbog vrste nego flašice, sad eto imam i novu vazu. I kesa, ekološka, nikako da se nateram da napravim sebi svesku od nje.

Radujem se novim zanimacijama sa decom.
Nek je samo zdravlja i ljubavi...

Vreme je poslednjih par dana divno, miholjsko leto, kao zatišje prad buru. Kad krene zima ima da se zavučem u svoju pećinu, do tad još osmeh na lice, ponovo imam internet.