Zeka, kuca, meda il ostali

Zečići u igri

Maske su jedna od omiljenih igračaka u našoj kući ali ovog puta deci sam htela da napravim nešto jednostavnije. Pre svega nešto što im neće stajati na licu.
Setila sam se mede sa Kids Craft Weekly (deo br.5).
I tako je počelo.Trebaće vam malo belog papira, šarenog, lepak, makaze, rajf i najviše od svega-dobre volje.
Moja su deca mogla da biraju koje životinjice žele da budu: zeka, kuca, meda, maca, mišić, šta_već_oni_hoće.

Beli papir presavijete na pola i sečete presavijen papir (tako da vam je prevoj dole). Bitno je da sečete tako da koren uveta bude na prevoju (onom delu na kom ste papir presavili) i da papir tu ne presečete. Zapravo ćete dobiti jedno uvo sa zadnje i prednje strane, ali tako da su one u korenu spojene. Jednostavno izrežete oblik koji malac odabere. Za to vam ne treba neki "template" mada i to mogu lako da napravim, jednostavno secite kako bi to trebalo da izgleda, pa i ako pogrešite, bacite beli papir (najbolje onaj za kopiranje) pa secite ponovo.

Sada otvorite simetrične strane uveta, ubacite rajf na prevoj, a strane spojte lepkom.

Onda isti taj oblik, samo manji, izrežete od šarenog papira ili hamera u boji rajfa. Dva puta. Za svako uvo po jednom. Zalepite sa prednje strane svakog uveta.
Ako je potrebno (moja su deca malo dramila oko toga što im uši "padaju", pa se ne vide, ne stoje uspravno, ne mogu sa njima da skaču kao zeke) malo učvrstite svako uvo selotejpom. Najbolje da spojite papir sa samim rajfom.

Tako smo dobili roze kucu, crvenog i zelenog zeku, mogla je i žuta maca...
Mogle su uši zecu i biti malo krivlje, pa savijene, al njima su bile dobre baš ovako. :)))

Pa onda repić za zeca... Nadam se da ste ga prepoznali, papir presavijen na pola isečete, i jedan deo ubacite u pantalonice, a drugi ostavite da viri. Ako vam dete prebaci da nije čupav, uzmite malo lepka, salvete cepkajte i gužvajte pa lepite po papiriću, biće čupavo!









K'o cveće u proleće,
kao uši zecu,
kao deca rastu
parkovi za decu

Ma nema šta ne mogu
samo kad se trude
velika deca
za male ljude


Evo u ušiju od kuce, sa kucom koja nam je bila inspiracija (kuca muza). Beti je imala haljinicu sa dugačkim platnenim kaišićem koji nam je bio rep (kucin) i vukao se svuda po sobi. U vreme kad sam pomislila kako bih mogla da stavim slike na blog već je izgubila strpljenje da pozira.


Evo i mame na slici koja je made by Niki, mislila sam da će umesto mene sliku krasiti parket, al kad već nije tako, da ga bar nagradim sopstvenim pojavljivanjem na blogu.







P.S. Ako nekog uopšte ovo zanima, a nije me razumeo, dodaću slike sa uputstvom.

Sarah Kay

Već neko vreme gledam u prodavnicama knjigu koja me više od bilo koje druge vraća u detinjstvo. Znajući koliko sam ja volela ovu devojčicu, pitam se da li je vreme da je kupim mojoj maloj princezi.
I kao odgovor na moja dvoumljenja pojavljuje se baka sa starim tetkinim albumom za sličice, njeno slatkičanstvo Sara Kej. Spremni smo za otkrivanje jednog novog sveta punog stihova, ljubavi i neobičnih haljinica. A ovo poslednje je tako bitna stvar za jednu princezu :)
Trte, mrte, mante
mante, mrte, trt,
za tebe bih dala
i život i smrt...

Nežnost

"Vidi Mama, ovako hoda stara baka", reče čvrsto me držaći za ruku. Pognuta, savijena napred u struku, gegala se lagano.

"Stvarno?! Tako hoda?", počeh i ja da se vučem pranoseći težinu s noge na nogu.

"E Mama, a ovako hodaju ispravne devojke", pogledah je u čudu. Leđa pravih kao strela, gledala me nasmejano, dok su joj se oči caklile od zadovoljstva.

Uoči moj začuđen izraz lica, ali kao da se nije se obazirala. Samo je nastavila: "Ovako se isprave i lepo hodaju, vidiš?!".

Nasmejah se. Pogledah je i osetih kako se telom širi bujica nežnosti. Moraću da je ispravim...

leggnet.com

Sve je u životu stav: čaša je polu prazna ili polu puna

Ili je trebalo da napišem obrnutim redom, možda i ovako nasumice odabran redosled nešto govori o meni, treba mi komentar nekog psihologa :). Svejedno, nas ovaj jednostavan izbor određuje verujem potpuno. Ne samo kao ličnosti, to me i ne zanima, više kao osobe koje utiču na ljude oko sebe, najpre na svoju decu (sam post mi je pao na pamet posle razgovora sa psihologicom koja mi je rekla da su deca najpre slike svojih roditelja. Da ima tu uticaja i drugih ljudi, ali pre svega su projekcije odnosa i osoba iz najužeg kruga porodice-roditelja i odnosa između njih).
Dalje, utiču na izraze našeg lica, vidljivost samih godina na njemu, na bore, izgled i boju kože. Na bubuljice, virusne mladeže, kesice ispod očiju (tamne podočnjake)... Sasvim sam sigurna da se tu još može pričati o nagomilavanju emocija, čak i kad ih puštamo napolje kroz bes il' viku, kroz ragovor il' suze, kroz dobre knjige il' film, kroz igrice na računaru il' blog... ako je čaša polu nešto, to će se osećanje slagati i rasti kao kula od karata. I tako će polako nestajati izbora, sve više će se stvari u startu primati po određenom šablonu, a da toga možda nećemo ni biti svesni.
A možda ja i nisam u pravu.
Za sve sem za izbor da je čaša polu prazna ili polu puna i da nema treće stvari. Jer evo kako se ljudi odvajaju kada su sasvim (naizgled) beznačajne stvari u pitanju:

polu prazna čaša: Eto moram na posao prevozom, okružena onima koji kašlju, ili smrde, ili se guraju da bi se sklonili od onih prethodnih. Da ne pominjem džeparoše. Umesto da sam kupila neki mali auto, pa kao čovek da krenem na posao, brže stignem i još se ne cimam među svetom.
polu puna čaša: Ma daj, saobraćaj je svuda, naročito u Beogradu, stres i frustracija. Do posla ti ne gine bar jedan nevaspitani i drski vozač dovoljno da ti pokvari ceo radni dan. Ovako sedneš, sluške na uši, zavališ se na sedištu ili se smestiš u neki ugao busa i za par stanica si na poslu.

polu prazna čaša: E da mi je neka kuća sa dvorištem, pa da leti sredim bašticu, pa peščanik za decu, pa... Uhhh.

polu puna čaša: Ma šta talasaš, zamisli ljude koji grcaju pod kreditima, i još su daleko od posla, pa im trebaju sati da stignu na isti i vrate se kući. Lepo je imati kuću sa dvorištem, al nije to vredno patnje, imaš veliku terasu, uživaj.

Mošda je primer posla i najbolji način da se vidi ko kako živi i razmišlja. Ja sam sebe projektovala kroz oba načina, to vam je kao pravljenje onih lista za i protiv.
Čudo jedno kako je malo potrebno da kući dođete raspoloženiji i bar malo manje umorni. Svejedno šta ćete odabrati kao pozitivno, ljubav prema onome što radite, dobru platu, više slobodnog vremena, dobru ekipu kolega, mogućnost da hranite porodicu ili bilo šta drugo. Ustvari ako ste odlučni da stvari primate i prihvatate smirenije, biće to dovoljan razlog. Meni to nekako ne ide uz temperamet, zato se držim oprobanijih metoda (nečeg sa gornje liste).

Može se naći još dosta tih primera, al' ja sam se već suviše raspisala. Sve se svodi na to, ne baš na pesimizam i optimizam, crno i belo, pre na dve vrste sredine. Pa ko kako kolač zagrize.

Evo malo politike za kraj, da ne bude da je moguće bez nje: čaša.

Kolaž

Najteža stvar za dete, ne samo predškolskog uzrasta, već na žalost ovo važi i za one koji idu u starije razrede osnovne škole, jeste da zna da zabavi sebe. Već negde od treće godine oni traže pomoć roditelja, koja ide mnogo dalje od same ideje. Traže da mame i tate učestvuju u baš svakom koraku igre. I to je sve ok, donekle.Ovog puta pokazalo se da gornja teorija uopšte nije tačna, to je valjda onaj izuzetak koji potvrđuje pravilo :).
Samo je trebalo prineti sve: makaze, neki katalog-iz dečije prodavnice ili drogerije biće im najzanimljiviji, lepak, flomastere, papir za seckanje i papir na kom će da prave kolaž. Beti je prvo sekla beli papir praveći neke nepoznate oblike. Od njih je kasnije, crtanjem, stvorila dijamant, kapu i nešto :) te male glavice su čudo.
Možda bi uz našu pomoć taj kolaž bio priča, ali mi smo odlučili da Betinoj mašti prepustimo sve; i izradu, od seckanja, preko mazanja lepkom do samog lepljenja, gde i kako ona hoće. Ne sumnjam da je ona i imala neku ideju.

Narukvice

Divan prolećni dan, Tatu smo poslali na pijac :), a preostala trojka se igrala na livadi.Mada istina, Mama je krenula iskusno opremljena. Trebala nam je krep traka, korisna pre svega zato što se lako cepa prstima, a to znači da nema nošenja makaza. Devojčica je, kao i svaka mala dama, odmah počela da sebi pravi nakit koji sam, oduševljena idejom, pronašla kod maya*made: nature bracelets.Dakle okrenete traku naopačke, tako da lepljva strana bude spolja. Zalepite dva kraja jedan za drugi na levoj ruci ako inače pišete desnom. Druga dobra stvar kod krep trake je što možete da premeštate traku sa ruke na ruku. I onda počinje traganje, za šarenim cvetićina, zanimljivim travkama, tu je paprat, detelina, sve i svašta se može naći, ubrati i zalepiti na traku. Polako počinjete da stvarate narukvicu. Svaki put drugačiju, eto unikata. Malo radost splasne kad cveće na vrućini počne da se suši, ali eto povoda da opet pravite novu narukvicu.Ishod je bio fantastičan, ona je napravila 2 različite narukvice, ja jednu. Niki nije bio zainteresovan. Zato je uzeo svoju ribu (čitaj o tome ovde) i pozvao me da vidim: "Mama, 'iba pi'ki na noti". Kako sam bila oduševljena, bar neko da traži nošu. Problem savremenog doba, napredka i razvoja, kome i mi dajemo zeleno svetlo-pelene.
Prvo, deca mnogo kasnije počinju da traže nošu, u ovim letnjim danima gotovo ravno katastrofi što se njihove guze tiče. Skoro sam čitala na nekom blogu kako jedna mama priča oduševljeno da je njena devojčica sama tražila nošu iako je još rano za to, beba ima 21 mesec. Sad se svako skidanje pelena za jednokratnu upotrebu pre 2 godine smatra nadarenošcu?!!

Drugo, zagađenje, gde god se pomerite saznate da im je period raspadanja katastrofalno dug, čak stotinama godina. Grize me savest svkai put kad promenim pelenu detetu. Opravdanja nema.

Treće, i eto najvažnije, toliko su nezdrave zbog nekih supstanci koje sadrže... Par minuta traganja po netu daće vam pregršt informacija, postajete experti iz kojekakvih oblasti npr. hemije, biologije i bez mnogo pameti :). Ali pogledamo stvar laički, kad tako lako vezuju za sebe mokraću, mora da sadrže neke hemikalije, kojegod, svakako nije zdravo da su blizu dece, naročito što su u pitanju tako nežni organi kao što su genitalije.
Pelene. info

Dakle, dovoljno da se vratimo platnenim pelenama "trčeći". E sad, i ja spadam u one koji to neće uraditi. Prezauzeti smo, lakše je ovako i brže, manje je pranja sušenja peglanja, ma ima tu hiljade opravdanja. Tata je na ideju da se vratimo platnenim pelenama i da ga ostavljemo malo mokrog (letnji dani, sve se lako suši) samo rekao: "Pa ne znam", tačka
Valjda i zato što ćemo u julu kod Babe i Dede, a oni imaju dvorište, sjajnog pomagača u navikavanju na nošu. Ni ne sumnjam da ćemo u septembru krenuti u vrtić u gaćicama.

Za kraj ću Beti ostaviti da se malo ponosno šepuri na netu:

Tikvice

Volim leto, nije mi teško ni da spremam klopu, sve trpim samo kad smo se rešili onog bljuzgavog snega i hladnoće kad joj vreme nije. Danas na meniju mladi krompirići i tikvice.
Znam da Beti ne voli pohovane, to ću spremiti Nikiju, al bacim pogled na net da vidim ima li nešto drugo za nju.Nabasam na recept kod Maslinke. Malo sam ga prepravila jer nisam imala topljivi sir niti šunku, dodavala sam sastojke odokativno, što inače uopšte, ni najmanje ne liči na mene. Nenadano, dobila sam odličnu varijantu projare, Beti se slatko najela, a ja sva srećna. Extra je i kad se ohladi.

Sastojci:

• 2 tikvice, srednje veličine, izrendati i ostaviti da se ocede (mada se meni čini da to i nije neophodno pošto ti sokovi posle sjednine sastojke i brašno, tako da ću ja sledeći put da pomešam sve, ništa ne treba bacati),
• Sir, kravlji, nemasni, 200g-300g (recimo, šta sir može da pokvari?)
• Kajmak, 2 pune kašike
• 3 jaja
• 3 šoljice (belog) kukuruznog brašna
• 2-3 šoljice mekog pšeničnog brašna
• 1 prašak za pecivo

Sir i kajmak izgnječiti, dodati jaja, bračno i prašak za pecivo, tikvice. Pleh podmazati margarinom, dodati masu i peći na 200-250 stepeni, dok ne porumeni, recimo oko 1/2 sata.

Prijatno.
P.S. Preprevke i dorade dozvoljene, od strane autora i ostalih.

Festival porodice

Danas je stvarno bio dan pun dešavanja u Beogradu, mi smo bili na Festivalu porodice (projekat "Osnažimo porodicu"), gledali otvaranje, posle toga pevali, igrali se, crtali, momci su igrali košarku (nisam ni sumnjala da će biti fantastični, dobili majicu zato što su "konačno" promašili koš), kupili medene šolje za mleko. Kući su se već posvađali oko toga koja je čija. Dobili smo gomilu balona, u stan smo odneli dva, sad su nam kola kao da smo bili na svadbi. Ali bilo je stvarno super.

Došli smo najviše da gledamo njih, da pevamo sa njima.

Balone su nosili 15 minuta, ostatak dana smo Tata i ja vukli gomilu balona sa sobom, oni bi samo s vremena na vreme proverili dal su svi na broju :)
Pevali smo, đuskali, najviše nam se svidelo "deca vas redom mole, usporite pored škole,,,".Jedino što niko nije pomenuo da mi ne možemo da kupimo stan, a da ga zdravi otplatimo, pri tom mislim na zdravu pamet. Taj stres koji nosi masa onih optećenih kreditima samo još Srbi mogu da podnesu, naučeni da žive NEOPUŠTENO.
I kad smo već kod porodice, mi smo odustali od trećeg deteta, bukvalno
tako, odustali. Ja se eto još po malo borim, tek da ne sahranjujem nadu, ponekad pomenem bebu, više u šali. Beti bi seku, par drugarica u obdaništu ima trudne mame. Al nema šanse - današnja porodica: ako mislite da date šansu onoj deci koju imate, ne stvarajte novu, u zemlji Srbiji.

Planirali smo da odemo na Adu, "cicibanijada" je bila od 13h do 16h, ali smo to prespavali :(

Onda smo kranuli popodne u šetnju i upali u košnicu, pa večeras je "Noć muzeja". Eee, bilo je zanimljivo, nismo se previše trudili da klincima objasnimo celu stvar, ali meni je bilo interesantno da vidim gomilu ljudi koje to zapravo zanima (nadam se, ako je pomodarstvo, praviću se da ne provaljujem). Nismo otupeli od svega što nam se dešava, još ima nade da će ova negativna selekcija biti prevaziđena. Ili je meni leto udarilo u glavu?!
Na Trgu čujem gazdu: "Večeras ćemo raditi duže, zbog noći muzeja". Pomislim, ma lepo svima... Pomislim još svašta još al dobro sad.
Doduše oko Doma omladine gomile čaša od kafe i limenki koje su se delile, ukrašavaju trotoare, izloge apoteke, ostavljene kojekuda.

Na nekim mestima u gradu čudna gužva, igra Đoković. Ponovo je kafana počela da spaja ljude (što veći ekran to veća gužva), bolje kafana nego kockarnice. Na povratku kući, u prolazu, bacim pogled na jednu kladionicu. Kroz zavesu od dima ugledam nameštaj, šank, osetim smrad cigara... Dal' se neko seća onih bircuza po kojima su se skupljali najveći alkosi, uvek je izgledalo da je unutra sumorna tišina, sem možda zvuk narodnjaka sa nekog trež radija. I ovi ljudi su mi izgledali isto izgubljeni. Ili ja projektujem sopstveno viđenje kladionice.

Ma nije slika tako sumorna, stvarno nam je bilo super na Kalemegdanu, sutra idem da deci kupim unicef majice za 290 dinara. I ako nastave da se svađaju koja je čija šolja da jednu zamenim. Imam super jagode u frižideru, i još malo kafe u šolji.
A kad pogledam one dve glavice u sobi, preplave me osećanja. Leto je, toplo je vreme, i to mi prija. Videćemo šta ću misliti kad ponovo dođe zima.

Leto nam se vratilo

Počeli smo da jedemo sladoled još pre 15 dana, možda i više (dogovor je bio da počnemo kad krenemo da nosimo šorciće), što je decu u prvom trenutku obradovalo više nego jagode i trešnje zajedno. A obradovalo je i mene, ne znam zašto jer smo s vremena na vreme odlazili bez dece do Meka i jeli sladolede (što je uostalom jedino što tamo jedemo). A onda je jedno veče Tata napravio fišeke, sutradan je Beti u jedan nagurala plastelin, i onda sam ja odlučila da nastavim igru.
Spremni za kobajagi sladoled? Deca su uredno čekala u redu da svako dobije po nekoliko šarenih salveta, truleks krpu, hartiju, bojice, ja sam ponela selotejp, kutiju od jaja, i igra je mogla da počne. Ideja potiče odavde!
Fišeke smo pravili od belog papira sečenog kao četvrtina kruga, koji su deca morala da oboje kako ko želi. Beti je rekla da mora da izgleda kao pravi, mada se ne vidi, boju je pogodila.
Salvete smo cepali na slojeve, listove koji ih čine, i tako smo dobijali različite kugle sladoleda, čak i sladoled sa likom automobila.
Keks smo pravili od truleks krpa. Držač za sladolede od onih kartonskih posuda za jaja, samo smo morali da makazama izbušimo rupe, i isečemo poklopac.


Ovo je Nikijeva ideja, pošto inače gleda samo da se dočepa makaza, uzeo je i iseckao par "keksića", što nam je onda u poslastičarnici dobrodošlo kao novac. Momak se pri tom super zabavio.

Uskoro spremamo kolače (ideja potiče sa istog mesta), ponovo, jer smo to već radili, davno. "Bombone" imamo, ostali nam papirići od Nove godine, kada smo kitili jelku bombonama. Sad nam Niki odmotava sve, a nabasa samo na novine. Još da odemo ovih dana na kolače, da prvo obiđemo "pravu", pa se onda bacamo na pravljenje naše poslastičarnice.
Do tad možda dobijemo, ili na netu nabasamo na još neku ideju, npr. torta od plastelina, onog iz kućne izrade. Ili sitni kolači od njega. Hmmm... Nije uopšte loša ideja. Biće neki craftadžija i od mene. :)

Vatrogasac

Šetamo se mi tako po Dunavskom-Savskom keju oko "25. maja" (upravo je trajala rasprava koji je to deo gde smo mi nabasali na vatrogasca) i primetimo ga u punoj opremi kako sedi pored vozila, na klupi.
Beše u toku Serbia open teniski turnir.

Deca ugledavši vozilo povikaše "voz", onda počne ubeđivanje:

• "nije sunce voz, to je vatrogasni auto"
• "niiije, to je voz"
• "kako sunce voz, vidiš da nema lokomotivu, ni vagone, pogledaj ovo je..."
• "voz" (sad se već ne zna koje dete je upornije, ljubi ih mama)...
• "dobro Beti, vidiš čiku na klupi, šta radi on?" (da pojasnim, sopstvenog opravdanja radi: čika je bio u punoj opremi i radnom odelu; ja sam se dvoumila između pitanja "koji je njegov posao?" i "čime se on bavi?" ali ne znam zašto sam odustala od oba, nekako mi se činilo da je mala da ih razume :$)
• "sedi"

#%$/(%!"# naravoučenije: kakvo pitanje takav odgovor!

Kasnije smo gledali vatrogasno crevo i svakojake skalamerije koje su se dale videti, ali čika do kraja nije bio vatrogasac i vozilo je ostalo voz. Mama je ostala "$#$& kad je mogla da pomisli da Beti neće znati odgovor na jedno za nju jednostavno pitanje.

Kečap

Ovu pesmu sam slušala davne 2003. godine i baš sam je obožavala celo to leto.

Zamislite sad, Beti ide na ples u vrtiću i tamo su naučili da igraju Macarenu. Nađem je na YouTube-u (tu i ja naučim pokrete nabrzaka, pokazah se kao upućena mama), nas dve odđuskamo Makatenu par puta i tu se završi njeno interesovanje.
Fore radi pustim joj Ketchup song, kad je već u "related videos". Jednom, i još jednom, i presečemo sa onim ludim pilećim plesom, i hokey pokey (ustvari hoki poki, jer i reči su na srpskom), ali ona bi da opet pustim "kečap".
I sledeće veče ista priča. Samo ta pesma, i samo još jednom (ok, ali posle toga spavanje), i molim te još jednom (kakav pogled, ajde još jednom).

I još nam se pridružio Niki... Prava žurka. Komšijinoj sreći (ispod nas) nikad kraja.
Mada možda se talas Ketchup song-a proširi na celu zgradu, kao u reklami za fantu... kraj, dosta je.

Da ne poveruješ

Nedeljno jutro. Vreme lepo, mami osmeh na licu, i onda odjednom BENG... bukvalno sam poludela kada sam videla kako je neko (verovatno neko nevaspitano, neiživljeno, razmaženo, nadasve raspušteno derle) iskidao drvo, onu istu trešnju o kojoj sam već pisala, ostavio za sobom dokaz svoje gluposti i prostakluka i otišao. Čovek treba da nosi sa sobom foto aparat svuda, ako slučajno nabasa na TO stvorenje, da slika, odnese dokaz tati i mami tog malog skota (ako je mali) i da onda neki zakon natera dotične da posade negde neko drvo, i da ga redovno čuvaju i paze sledećih nap. 5 godina. Ili šta već slično. I zbog čega?! Par jedva crvenkastih trešnjica?! Verovatno pre iz obesti!

Katastrofa, ali nikako da se naviknem na to sasvim uobičajeno stanje u zemlji Srbiji.
Bar sam pokazala deci šta je prostakluk. i pričali smo kako i drvo pati i kako ga sad to boli...Dalje od toga se nije moglo :(

Preporuka: "Dobro drvo"-Šel Silverstejn, ne samo kao delo koje otvara mnogo pitanja o životu (ja uvek pomislim na mog dedu, i na mamu, i na kumu od koje sam je dobila za rođendan davne 1997. godine :p), već i kao delo o drvetu, bar dok četvorogodišnjače ne poraste, negde do doba drugog razreda (nabasah ovde na prevod i sjajne komentare i doživljaje ove predivne knjige).

Priča o umeću davanja i umeću prihvatanja i uzvraćanja ljubavi, napisana i ilustrovana za čitaoce svih uzrasta.

Najbolje je možda da ipak sami pročitate komentar originala (ovde, ovde),

This is a tender story, toughed with sedness, aglow with consolidation. Shell Silverstein has created a moving portable for readers of all ages that offers an affecting interpretation of the gift of giving and a serene acceptance of another's capacity to love in return.

Vikend, III deo

Tako mi je drago da su se klinci zabavljali...

Beti obožava trambolinu, a ja obožavam moju malu princezu.


Naš istraživač, sine ovaj sport ću da zabranim, veštačka stena i ni korak dalje. Prava sam Keva.


E ovako se spava posle dobro provedenog pre podneva. Najslađi na celom celom svetu!!!


Kada su mi rekli da su videli plavo drvo setila sam se Malog princa. :)
Kad ono... stvarno plavo drvo. :)
Evo malo igre i za vas, da proverite sećate li se knjige još uvek ili dal' ste još uvek po malo detinjasti.

"Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije? I videćete kako se sve menja...

I nijedna odrasla osoba neće nikada razumeti da to ima toliko značaja!"

Vikend, II deo

Mora da ste primetili one divne konje koji se verovatno cele sedmice šetkaju oko terena na Serbia Open 2009 turniru. Stvarno su divni, predivni. Niko ko ih vidi ne ostane ravnodušan, svi stanu i komentarišu, i mi smo, Beti naročito, htela je da ih pipne ali je Tata rekao odlučno "ne"!
Ja sam rekla da priroda nikog ne ostavi ravnodušnog.Ima vremena, i tako nam je u planu obilazak hipodroma, neki od narednih vikenda. Ah ti vikendi.

Nastavili smo dalje i baš krene komentar kako je grad prepun đubreta, pa oni stalni problemi: lutalice i ostali psi na povodnicima kake gde stignu, to nit ko skuplja nit kontroliše. Ispade da sam opterećena problemom izmeta po gradu, al kad čovek pogleda koliko toga ima... Desi se da više tih nagaznih mina vidim u toku jednog dana nego prijatelja u toku cele sedmice. Tužno, a pre svega ružno, u svakom pogledu, i bukvalno.

I tako mi šetamo, i evo na šta smo naišli.
Nisam mogla da ne zabelešim.
Mada, da ne lašem, nekih 2 sata kasnije naišao je čovek iz gradskog zelenila, i metlom sastrugao iste, dosta dalje - kod parkinga (baš na livadu na kojoj su neki Englezi uredno postavili "svoj" teren za igru. Ko pre devojci, njegova je).

Bilo je vreme da se mi sklonimo odatle, nadam se da je otišao da očisti i ovaj deo šetališta!

Valjda neću više pisati o ovome, nemam nameru da se više bavim g... bar ne na blogu, i bar ne bukvalno. Dosta je!

Kraj.